Учитељ

574 Учитељ

Резултат је био удубљивање психолошког истраживања које је, с једне стране, довело до мистике, која почива на деловању воље и има на уму практичне верске потребе (Ниго и Елећата од 56. Млефог-а и Вегпћата од СЈегуваш-а у 12 веку), а, с друге стране, дало почетак за емпиријски управљено испитивање процеса опажања, ублажујући на значајан начин ону мистику. С овим истицањем емпиризма сретамо се нарочито код Абелара (Ађајата, 1079—1142) и Јована Селисберијског (Јоћаппез од Заћђигу-а, 12 век), и њих означују као претходнике француског и енглеског доба просвећивања.“

Тек кад богати извори грчког мишљења по свршетку крсташких ратова, који су средњевековну филозофију довели у додир с филозофијом Оријента, постадоше познати посредством Арабљана и Јевреја (на крају 12. века) у целом свом обиму, проширила се снажно филозофска област истраживања у свима правцима. Тиме нису истина уведена нова гледишта, али проблем о односу знања према вери, нарочито с погледом на хришћанство, дошао је освежен на дневни ред, и то у облику који је био опасан по хришћанство. Питање о основној радњи душевног живота привлачило је ново интересовање. С погледом на потпуну владавину цркве појмљиво је што су мислиоци гледали свој задатак у изједначењу оба гледишта, и то је изједначење било. од схоластике изведено у учењу о двострукој истини. Ну прави резултат био је најзад одвајање теологије од филозофије.

„Обе главне масе предања, августинизам и аристотелизам“, да узмемо речи Винделбандове,“ нису ипак стајале у оштрој супротности. Ми видимо прво да античко мишљење, основано на. деловању ума, добија превагу. На тој основи, преузимајући од августиничког схватања оно што је било грчко одн. новоплатонско, правили су изједначење Алберт Болштетски (Велики, 11931250) и Тома Аквински (1225/27—1274). Примаран је за њих био ум, а воља је последица његова. Она се састоји управо у сазнању доброга и уопште је зависна од разума („интелектуалистички детерминизам“). Бог је по својој суштини највиша интелигенција или ум.“ На овај начин створену хармонију између знања и вере која је у систему Томе од Аквина врло умешно дошла до израза нападао је врло одлучно, пошто је дотле читав.

82 Упдеђапа, н. н. м., стр. 256 БОЉЕ нем стр 200.