Учитељ

Хришћанско-средњевековно схватање света 573

мала филозофско мишљење, да најзад не отиде даље од дијадектичких диспутација о суштини и егзистенцији појмова о роду. Иако цела ова, често страсна делатност, рачунајући ту и њене узорне примере апстрактног мишљења, није доспела до каквог истинитог сазнања, ипак су помоћу ње, поред буђења научног интересовања у ширим круговима, били створени почеци за оба даљна главна правца духовног развитка који су познати под именом реализам и антиреализам (материјализам и идеализам). Само су оба назива у то доба имали управо супротно значење од онога што се данас њима означава. За тадањи реализам (Апзеђи од Сапфетфиту-а, М/Шћећи од 5ћалпреап-а, Вешшшњ од Сћаштез-а) општи појмови (шуегзаћа) били су супстанце и то "реалније и првобитније него поједине материјалне ствари које се њима одређују. Уколико је један појам општији, утолико му већи реалитет припада, тако да на врху пирамиде од појмова "стоји божанство као нешто најопштије и у исто време као нај-. виши реалитет. Други правац, номинализам, везан обично за име Роселиново (Возсефи), сматрао је појмове за имена речи док су само поједине ствари доиста реалне супстанце. Тежње за посредовањем између оба гледишта нису такође изостајале (индиферентизам и сермонизам).

Да је основни принцип старогрчке филозофије, деловање ума, вршио у то доба велики утицај, казали смо већ. Само су Платон и Аристотело били измењали своја места у филозофији: први, као прави реалист у тадањем смислу, изгледао је као прави извор за реално сазнање о природи, које су после досадне и бесплодне дијалектичке препирке нарочито захтевали Герберт (бетђетћ, 11 век) и шатреска школа, ослањајући се баш на Платона; у Аристотелу су, међутим, гледали савршеног заступника апстрактног посматрања у појмовима. Поменута школа пробудила је на тај начин интерес за резултате стварног сазнања природе из Старог доба, и та тежња, као и неке друге, изгледале су као покушај једног „ренесанса“. Ну античко је знање за дуго време било врло оскудно познавано. Тако је Аристотело утицао само својом логиком коју је "пресадио Вовћћв. Зато је појмљиво кад је поменута тежња у области душевног живота нашла своје задовољење у томе што је душевни живот хтела да бјасни емпиријским путем. Полазећи од Августиновог унутрашњег искуства, старали су се да схвате развитак душевног живота, однос душе према богу и чулнога према надчулноме.