Учитељ

564 Учитељ

било само „рђаво схваћен платонизам“. Али, не гледајући на таква и слична претеривања, извесно је да је међусобно утицање довело још у трећем хришћанском веку до оснивања једног, у појмовима разрађеног, система хришћанске догматике (Клеменс Александријски, Ориген) с једне стране, и до систематизовања главних грчких и јелинистичких филозофских система под религиозним основним принципом и то управо ради борбе против хришћанства (Плотин и нови платонизам).“

Упркос многим заједничким тачкама била је супротност између оба ова начина схватања велика. Док традиционална филозофија и под религиозним гледиштем остаје верна старо-грчком · начину испитивања, и постанак ствари у целокупном догађају 06јашњава помоћу једног праузрока, највишим умом обдареног 60жанства: све постаје по једној вечној физичкој и логичкој нужности као продукат једне законске и целисходне али несвесне радње — дотле хришћанство уноси једно ново гледиште од елохалне замашности, Човек као индивидуа и цео човечански род били су како за старо-грчко тако и доцније за ново-платонско схватање само појединачна, нужна али прелазна појава међу безбројним осталим појавама у вечитом понављању догађаја које се врши по истим законима, па су као такве од подређене, незнатне важности у сравњењу с општим светским процесом. Јеврејски Јехова створио је свет и човека по својој вољи, али је ова воља била као строг судија стављена насупрот човечјој вољи и њен круг деловања једва ако се ширио даље од изабраног јеврејског народа. Само поједини људи који уживају наклоност Јеховину могли су да ступе б њим у заједницу и то не помоћу унутарњих доживљаја већ спољним знацима. Хришћанство је, међутим, гледало у човеку главни објекат божјега стварања, круну његову. Свемоћни бог, снабдевен бескрајном вољом, створио је само добар свет и то ради човека. Људима је без разлике дао он аналогу, али ограничену вољу као и могућност да у себи, без знакова и чуда ступи у заједницу с богом. Зло је у свету

8 Упор. Набзећ, н. н. м., стр. 95 и даље; МипдеБапа, „н. н. м, стр. 177; Џеђегчео, Ва П, стр. 616 и даље. - | -

• „Јер и Јевреји знаке ишту, и Грци премудрости траже. А ми проповиједамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан а Грцима безумље“; проповеда се „Божија сила и Божија премудрост“, јер је „лудост Божија мудрија од људи“ (1. Кор., |, 22 — 25). Упор. Августинову „Божју државу“ (бонезааа!, Ва ТУ, Сар. 34, стр. 251).