Учитељ

Хришћанско-средњевековно схватање света 565

постало помоћу рђаве употребе човечје воље, помоћу греха, тј. помоћу отпадања, неиспуњавања божје воље. Супротност између неограничене воље божје и ограничене воље духова који су од њега отпали проузрокује (по Оригену) постанак чулног света који је „створио Бог ради казне и савлађивања греха“. Ми видимо, дакле, вољу и однос људи међу собом и према богу као основу, на којој свет почива. „М славу коју си ми дао ја дадох њима, да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима ити у мени: да буду са свијем у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао" (Јов., ХУП, 22—23). Ово дубоко појимање отште везе човечје животне заједнице с богом јест оно ново што хришћанском схватању насупрот свима ранијим даје нарочити отисак који је на познији развитак изванредно јако утицао. Основни принцип за опредељивање односа човека према човеку и према богу јест љубав; циљ заједничког живота, коме треба тежити и који се у заједници с богом удубљује, бива духовнији и уздиже до праве суштине, јест божја држава која доноси спасење. Првобитном је хришћанству било страно да узрок свету тражи у уму, а савршени живот у блаженству које произлази од умне делатности. Такав живот налазило је оно само у заједници с богом и у преображењу и удубљивању живота које отуд произлази и које „човека даје самом себи“, чини га „провидним“ и „вредним“ за сачовека;“ буди свест о једнакости, солидарности људи и утврђује уверење о општој грешности као и наду на заједничко спасење. Пред божјим узвишеним савршенством ишчезавају разлике међу појединцима, чији је живот условљен заједничким животом целине а коју они својим радом и држањем унапређују. Жудња за божјом љубављу која доноси савршенство појачала је разумевање за бол и патњу. „У патњи постаје најусрднији однос према богу који је и сам примио на себе патњу, те заједница у патњи постаје најчвршћа веза духова", она потпаљује активну љубав. Право поступање човечје састоји се управо у томе да учини да из патње изиђе љубав, и да се помоћу ове оспособи не за · уклањање него за савлађивање зла. Смрт не значи крај живота, "већ само прелаз у вечни, божански, општи живот који се у невидљивим везама све даље разграњава и води до апсолутног савршенства у божјој држави, јер она доноси спасење.

«о Упор. Еискеп, н. н. м., стр 145; М!пдеђапа, н. н. м., стр. 213.