Учитељ

Даворин Трстењак 729

шљења педагога доведе у склад са животом, с приликама и потребама његовим. Због тога и није се ни у којој прилици од њега удаљио и због тога су његови педагошки радови пуни примера из живота, зато је он педагошке мисли с апстрактних висина сводио на конкретно тло, па је зато и био свакоме близак и свакоме јасан.

По томе је онда и разумљиво, да је његова педагогија била у свакоме обзиру национална. Она није била напросто преношење савремених мисли у наш језик, како то можемо и данас врло често да видимо, већ је његова педагогија била превођење таквих мисли у наш живот. Мишљење културнога човечанства претварао је на тај начину нарочито наше мишљење, и оно је задобило националан карактер. Трстењаков педагошки модернизам није био· никаква туђа биљка пресађена на наше национално тло, тај је његов модернизам био аклиматизован искуством теченим не само посматрањем нашега света и нашега живота, него је он био аклиматизован и потпуним уживљавањем у тај наш свет. Кажем уживљавањем, јер он није био један од оних, који су јаки само на речи и перу, него је он радио и сам онако, како је говорио и писао. У свим местима, где је живео и радио, оставио је трајне споменике. Тако у Карловцу, првоме месту своје службе, оставио је узорну школску башчу, и богате збирке природнина, што их је сабрао радећи са својим ученицама тамошње више девојачке школе. Костајвица има данас красан перивој на брду Деду, над градићем и модром горском реком Уном, што га је он засадио на том, некад пустом брегу, с младежи тамошње грађанске школе учећи је разумевању природе и њена живота, и упознавајући је с вредношћу рада у животу. Тамо је основао и Пучку штедионицу, за коју је радио боравећи у пензији у Загребу. Напокон и у Госпићу, највећем месту кршне Лике, оставио је лепу успомену у тамошњем народу својим радом у школи и у саобраћају с народом, о чем говоре многа литерарна дела његова. Она су управо јака по примерима из живота тамошњега народа, који је откинут од света живео својим засебним и патријархалним животом, у ком се огледале премноге наше опште националне карактеристике у својој првотној форми. Све оно, што је писао и говорио налази потврду у његову животу и раду, живот и рад његов управо су главно врело његова књижевног рада, и управо зато тај рад има снагу и може да уверава, јер није само реч, него пре свега дело и живот. | По овоме види се, да се Трстењак селио као наставник из већега и материјално повољнијега места у све мања места и у места удаљенија од центра. Разлог ваља потражити у "томе, што је он био човек од уверења, које није само испо-