Учитељ

Даворин Трстењак као омладински писац 743

психолошких настројења пластична, дијалози живи и природни, а приповиједање мирно. Све без намјештаваних ефеката, без потресних драмских момената, али је све прожето осјећајем самога Трстењака; осјећа се како он са својим јунацима живи, како их с љубављу придиже животу и како им удахњује дио своје душе. Он хоће да они у књизи живе истинским животом. И зато та његова приповијетка нема ничега заједничкога са сличним приповијеткама Хофмана, Шмида и других протестантских њемачких свећеника, омладинских писаца, које су онда у нас много преводиле обадвије омладинске књижевне организације: колико „Хрватски педагошко-књижевни збор“, толико више „Књижевни збор духовне младежи“. Што више, мени се чини, да је Трстењак приповијест „У раду је спас“ написао као протест толикоме клањању немачким писцима и као доказ, да и ми сами можемо да пишемо дјела слична, можда и бољег квалитета већ по томе што ће пред дјецу износити наше крајеве, прилике и приказивати наше људе.

Како је Трстењак најбогатије године свога плоднога омладинскога рада провео у Костајници, гдје је служио пуних десет година (1889—1899), и гдје је црпео најљепше плодове свога наставничкога и друштвенога рада; како је управо у Костајници долазио понајвише у другарске односе са својим ученицима уређујући и претварајући управо с њима пусто брдо Дјед у мали рај; како је он, што сам већ раније истакао, имао смисла само за живот, осјећаја да само живот и типове вађене из живота у својим приповијеткама износи пред дјецу, посве је разумљиво, да је послије приповијести „Савка и Станко“, која је писана у Карловцу, готово све остало што је дао дјечјој књижевности дао из своје вољене Костајнице. „Љубичице“ које падају нешто раније од прве у Костајници писане књиге приповиједака, писане су такођер у Карловцу и пуне су различних муслиманских анегдота, које је Трстењак по свој прилици чуо у седмичне сајмовне дане од босанских муслимана, сељака и трговаца коња, који су долазили у те дане у Карловац.

Књиге „Испод брда Дједа“, „Поунчице“, „Срчике“, „На Дједу“, „Бесједе на Дједу“, „Јагоде“, па „Костајнчице“ галерија су разноврсних типова тамошњега краја, који управо шароликошћу ношње, разноликошћу обичаја и друштвених "и вјерских пружају приповједачу обиљну и занимљиву грађу. Ту је Трстењак управо сижејима преплавио своју богату ризницу духа; заситио је свој душевни поглед у посматрању људи и њихове околине; напојио своја пјесничка настројења новим моментима природних љепота, и онда, све то употребио да изгради можда најљепше приповијетке што смо их до тада имали у области наше омладинске књижевности.