Учитељ

Само напред! 408

школе пре рата као једно јаје на друго. Кад морамо увек поново да дознајемо како је мало јасна идеја радне школе чак и онима који раде на њеном практичном остварењу, лако нас обузима малодушност и хтели бисмо да узвикнемо: Овај нараштај мора изумрети и нов доћи пре него што се омладина нашег народа настани у обетованој земљи нове школе“. А Екхарт вели: , Преуређењу у духу школе рада приступа се уопште још веома бојажљиво и претераности идеје школе рада или чак извргавање саморадње у разузданост и неред нисам досад нашао у сеоској школи. Зато ми изгледа да није нимало умесно бремзовати и опомињати, као што се, нажалост, још увек дешава. Има још много да се буди и напред покреће“.

За овако стање ствари, за недовољан успех педагошке реформе у својој земљи, Каде окривљује с једне стране површно и једнострано схватање суштине нових педагошких идеја од стране већине поборника нове школе, с друге неразложно критиковање од стране противника реформе. Први греше што, налазећи се још увек под утицајем старе аутономне педагогике, која је школу одвајала од везе са животом и заједницом, мисле да је сва срећа од нове педагогике у измени наставне методе, у новој дидактици и методици. А противници нове школе својом неоснованом и необузданом критиком свега што се предложи и предузме као ново отежавају рад оним одушевљеним поборницима педагошке реформе који имају храбрости за прихватање нових идеја и верују у моћ њихова остварења.

У даљим рецима свога чланка, Каде излаже како педагошку реформу треба схватити и како се криза те реформе може преболети. Али ма како да би за читаоце овога часописа било и корисно и занимљиво упознати се са свима мислима изложеним у Кадову чланку, ми немамо намеру ићи до краја у излагању његове садржине. Поводом речи о кризи школске реформе у Немачкој, а нарочито кад гласове о тој кризи доведемо у везу са извесним појавама у нашој педагошкој штампи, са неким објављеним мишљењима за реформу и против реформе у нашим стручним часописима, са понеким жучним полемикама у том правцу, ми бисмо хтели да покренемо наш школски свет, а у првом реду наш радни школски свет, наше практичаре, на објективније и самосталније размишљање о тим питањима.

Као и у другим земљама које је захватио реформни покрет, тако су и код нас нове мисли о задатку и суштини васпитања и