Учитељ

Цртање у активној школи 517

Овамо се припуштају деца сваког доба и из свих разреда; ниједан на то није обвезан; они, које то занима долазе и даље, други се апстинирају. Тако се налази група — само од 40 до 70 деце. Не даје им се никаква систематска настава и нема ни копија, ни модела, ни садрених кипова у радионицама, где она раде, ништа осим велике количине привлачивог материјала, којим могу да располажу по вољи. Ако лоше цртају, не исправља се, ако питају како треба поступати да се нацрта неки предмет, учитељ одговори: „Не могу вам рећи, на вама је да то нађете.“ Критика рада се врши колективно и деца се интересују све више и више за радове својих другова.

Одмах од почетка професор Цизек потстиче децу да се служе бојадисаним папиром, да га изрезују, аранжирају, комбинују по свом укусу и да га лепе.

Кад дете добро позна технику узрезаног папира, пусти га да се само снађе с другим материјалом. За неколико година деца дођу дотле, да постигну изванредну технику (окретност) — и то, имајмо добро на уму, у својим „изгубљеним“ часовима! — Она се могу успоредити с уметницима који илуструју наше ревије за уметност. Акварел, сликање, гравире на дрвету и линолеуму, вез, све је то, како су ми тврдили, особитог квалитета.

Ево једног детаља вредног да се истакне:

Професор Цизек је опазио да сиромашна деца раде боље ствари него богата деца, пошто су њихове способности мање деформисане памћењем и имитацијом“).

Оскар Вулф (У/'шШТ) који је 1928 год. на интернационалном конгресу за цртање у Прагу био главни предавач, поставља питање, да ли се настава цртања сме ограничити на то, да учитељ само задаје тему за цртање, а све остало да се остави слободном развоју дечјих снага претстављања2г — Он тврди да то није ничим доказано.) Зар оно што је човечанство стварало вековима, да дете само од себе створи2 То би било као да само изуме језик! Зашто да детету не олакшамор Зашто да не скратимо пут» Роте (Коћће) каже, да ако децу не поучимо, да онда негујемо њихове грешке. Дужност нам је да дете поучимо и да му помогнемо.

Вулф сдбија бојазан да би се јединство дечјег начина претстављања разорило ако му учитељ помогне. Он је за то да се детету даде и слободе у цртању; он види све предности тога поступка као и други дидактичари. Али исто тако и толико је нужно да се ради по неком плану. Ту треба водити рачуна о добу и степену развитка деце.

1) Ад. Феријер: Активна школа, превео Илија П. Опачић, Штампарија Главног савеза срп. земљорадничких задруга, Загреб, 1928 год.

2) Види часопис »Јпе Етгћећитд«, свека 9 од јуна 1930 године, чланак: »Е!п Мог таг Мегаапфарипр (Прег деп 7ејсћепипјегтећћ дет Заћше« (стр. 557—578) Мепас уоп ОпмеПе ппа Меуег, Гејр2о.