Учитељ

Естетске емоције 575

„шими“ ципеле освојиле, кад смо их видели код већине света, онда нам „шими“ више нису биле „ружне“, чак су постале „лепе“ и „пријатне за око“, а „американски“ крој ципела постао нам је „несавремен“, „немодеран“, „без естетике“.... На основу физиолошке сметње у стању смо да објаснимо психолошки зашто нам је јапански коси положај очију неестетичан, док је то за јапанце нешто што је „правилно“, „на свом месту“ и „потпуно лепо“, а наш хоризонталан положај очију „ружан“. Отуда бисмо такође могли да објаснимо зашто нам је крњ нос „ружан , или зашто би нам био одвратан човек без носа, или човек са зеленим носем. Уништење већ избразданих, израђених можданих резидуа изазива сасвим природно одупирање: саме мождане масе, које ми преводимо на наш језик са „ружно“, „није лепо“, „одвратно“, „без естетског смисла“. Као што видимо, т. зв. „физиолошка сметња“ од значаја је за постанак естетских осећања и један велики део естетских чињеница даде се врло лако т.зв. „физиолошком сметњом“ интерпретирати. Но ни ова одбијања које чине старе диспозиције приликом формирања нових резидуа нису увек једнака, те зато сасвим природно и не продуцирају исте интензитете непријатних осећања: сасвим је разумљиво да ће много већа непријатна осећања („ружно“) бити при погледу човека са пурпурним носем, него на пример ако видимо негде дрво са плавим лишћем. То се може објаснити из различнога отпора који чине досадање диспозиције и важности самога предмета.

Самим овим може се видети да естетска осећања не претстављају нешто стално, већ варијабилно и да је укус несталан. На овакав начин омогућен је утицај уметника на публику, јер кад би била утврђена за навек непроменљивост укуса, кад би била утврђена константност естетских осећања за увек, онда би се уметник морао увек равнати према укоченом и скамењеном укусу његове публике — управо уметник морао би да учи од публике и од ње да добија упутства ако би хтео да буде као уметник сматран. С тога је и боље и за само друштво што су естетска осећања подложна промени — друштво је тако омогућено за естетско усавршавање: оно што се данас не допада, може сутра при развијенијем укусу бити лепо, а што се опет данас допада, у будућности може бити ружно.

Пријатно може постати непријатно, естетско може постати неестетско, индиферентно, па чак и одвратно поред све своје утврђене лепоте ако се естетски утисак једно за другим стално понавља: на пр. песма која се често и свуда пева, постаје одвратна, упркос томе што је у прво време изазивала у нама пријатна осећања. Из овога излази да лепо може постати досадно, а ово бива обично тада ако психички процеси теку глатко и без икаквих напрезања због честога вежбања. Феномен пажња појављује се у Естетици као неопходан услов за постанак естетских. осећања, а опет да се пажња одржи, потребно је да фактори за