Учитељ

576 Драгољуб Бранковић

егзистенцију пажње увек буду ту: ако су интереси малаксали и ако су исцрпљени дугим и честим понављањима, онда је потребно учинити прекид посматрања дотичне естетске појаве, да би“ се појавила пријатност.

Имамо много врста. „лепога“: тако „лепо“ у природи, лепо у музици, лепо у сликарству, лепо у архитектури, лепо у поезији, лепо у вајарству итд. Али све је ово лепо у ужем смислу. Но сем овога лепога у ужем смислу имамо лепо у ширем смислу: као естетска осећања у ширем смислу имамо још узвишено, трагично и комично. Код узвишенога и трагичнога испољавамо несумњиво чуђење, дивљење, страхопоштовање и депресију. Дир налази два основна нагона помоћу којих објашњава ове три врсте. лепога у ширем смислу (исп. Еб. Псих. П, стр. 632 и 633). Први се основни нагон човечје природе, који бива задовољен код узвишенога И трагичнога, може означити као женски, јер је он по правилу јаче развијен код женскога пола него код мушкога пола. Манифестација овога женскога нагона види се код особа које пристају да буду и унижене пред милим, цењеним, љубљеним личностима, пристају и на ропски положај, даду се и мучити пред својим драгим и обожаваним личностима. Други, сасвим супротан нагон овом првом јесте нагон побеђивања, надјачавања, па чак и уништавања. Као што су дивљење и понизност испољавања првога женскога нагона, тако и код овога нагона, да га назовемо по Дир-у мушкога, јављају се сталне манифестације као победничко клицање, гласно смејање, задовољство од свирепости, ужаса. Пријатно код комичног стоји у вези са овим другим · основним нагоном моћи и свирепости; док пријатност код узвишеног и трагичног почива на т. зв. женском основном нагону човечје природе.

Комично (овде се подразумева и најфинија форма комичног хумор) изазива у нама смех. Само испољавање зуба тумачи се филогенетски од неких мислилаца као првобитни изражајни покрети код наших дивљих праотаца у агресивном понашању. Смех у поругама и презирању потврђује да је смеху филогенетски постанак из дивљачког, агресивног понашања. Смех је углавном увек израз неког расположења победничког али не мора бити и непријатељског. Према овоме свест о надмоћности јесте потребна погодба за постанак смеха, али та погодба није сама довољна, јер по каткад имамо свест о надмоћности, па ипак не морамо имати и смех. Као даље потребна погодба за смех јесте изненађење. Оба ова момента даду се констатовати код смеха. Док је Т. Липс дефинирао комично као нешто што је изненађујуће малено, дотле је Дир сматрао (стр. цит. дела 635) такву дефиницију за сувише уску. Он с разлогом не може да прими као тачно да је комично „изненађујуће мало“, на пр. једна добра досетка није нипошто нешто безначајно, што се јавља са захтевом пуне важности, значајности, него је пре обратно — смисао у привидном несмислу.

Од интелигенције и емоционалне урођености зависи колико ће и кад који да се смеје. Будале се смеју и тада кад паметан