Учитељ

Естетске емоције о.

уздише. Док су сангвиничари јако предиспонирани за смеј, дотле су меланхоличари, колеричари и флегматици мало наклоњени смеху и смејању.

Узвишено је нешто претежно велико које стрчи својим протезањем, снагом и значајношћу. Према тој величини осећамо се мајушни, и ми и сами хоћемо да будемо мали пред овим великим, ми хоћемо, да потонемо и изгубимо се у бесконачном. Узвишено чини да смо с једне стране мали, а с друге — велики. Док чулни део нашега бића, мисле неки, у његовој неспособности да чулно схвати бескрајно протегнуто, постаје самим тим скромно, понизно и смерно, дотле душевни део наше природе у успелом завршетку мисли да схвати тоталитет бескрајнога долази до свести о надмоћности и осећа се због тога охоло и узвишено (исп. Дир: стр. 639—640). Али се Дир ограђује с правом да увек уопште постоји дуплицитет понашања код личности при посматрању узвишенога. Не може да се прими да се увек у посматрању Узвишенога дотични осећа узвишен (у смислу величине, важности итд.), јер има људи који се често осећају само малени и незнатни при путовању преко бескрајне пустиње итд. (Исп. 640). А најзад горње литерарно изражавање о двојаком понашању не може се измирити ни са фактом о монизму супстанција.

Док је за теоретичара књижевности потпуно јасно да је трагично естетичан објект, дотле је то за психолога још предмет размишљања, наиме: колико има трагично у себи естетских момената. Психологија се мора још увек питати: зар у страдањима нечијим за извесне погрешке има Естетике2 Зар осећања страха, ужаса, љутње, евентуално и жеље за осветом, могу трагедији и трагичном дати места у Естетицир У трагедији на сваки начин има више ружнога него естетичнога, тј. лепога. У трагедији неоспорно преживљујемо понајвише душевне потресе, код којих не може бити ни речи о лепом; али ми ипак присуствујемо, јер нас интересује разноврсни човечји живот са његовим перипетијама и страдањима. Код трагичнога не привлаче нас уображена „естетска осећања“, него нас привлаче наши непосредни интереси који дубоко леже у нашем организму. Као што смо објективни узрок осећањима нашли у самом организму, у сношљивости ОДносно несношљивости истога, тако и трагично морамо на крају крајева свести на организам, на непосредни интерес индивидуума. Без сумње да би било упињање по сваку цену доказивати да су лепи моменти код трагичнога преживљена осећања страха, дрхтања и жалости при гледању погибије трагичног јунака.

Ако би се допадање код посматрача узело једино за ознаку естетичнога, онда несумњиво да велики број до сада признатих уметничких дела не би се могао као естетичан таксирати. Но кад се допадање на Лепом не узме за решавајући моменат, онда преостаје могућност да наша преживљена осећања код трагичнога не морају у себи имати директан моменат пријатности, јер ми

Учитељ 37