Учитељ

578 Драгољуб Бранковић

хоћемо и тежимо да гледамо и оне драмске послове који нам показују тамну страну нашега емоционалнога живота. Напред је речено већ да Узвишено и Трагично почивају поглавито на оном т. зв. женском нагону човечје природе који се манифестује у дивљењу, страхопоштовању и понизности наше душе. Стога је по свој прилици погрешка спекулативних естетичара кад се труде по сваку цену да и овде у трагичном нађу обична осећања пријатности, естетске емоције, којим се карактерише Лепо у ужем смислу.

После објаве Фехнерове о т. зв. „асоцијативном фактору“ у стварању естетских емоција настала је велика дискусија у научној Естетици: који је однос између директнога и т. зв. асоцијативног фактора, који има више утицаја у лепом од овога двога> Разуме се да је питање сасвим незгодно постављено, јер маса чињеница не да се измирити са тако несрећно постављеним питањем, на пр. постоје факта где т. зв. директни фактор сасвим отпада (на пр. један естетички предмет бива наслађиван само у фантазији, где асоцијативни фактор има једино дејство), као што и обрнуто постоје непобитне чињенице где је рад „асоцијативног фактора“ сведен на сасвим незнатну меру, на пр. у наслађивању архитектонских и музичких уметничких дела, где реминисценције и други репродуковани доживљаји не стварају естетска осећања, већ то чине чисто т. зв. непосредни фактори (опажаји и осећаји). Друге пак чињенице указују и на ову тачност: понекад ако би ова два фактора дошла у супротност, онда би то ишло само на штету стварања Лепога. Али при свем том и ако би се из овога могло извести као правило да су естетска осећања условљена хармонијом утицања ова два поменута фактора, ипак то правило не би се могло применити код свега Лепога, на пр. код комичнога, јер у највише случајева комика баш добија у неслагању та два фактора (између „диретнога“ и „асоцијативног фактора“).

Као што се види, не може се установити један општи закон о односима ова два фактора, као што се не може акцептирати потребност да они заједнички у хармонији дејствују у стварању Лепога. Сва напрезања естетичара у овоме правцу остала су безуспешна. Зато је и борба у Естетици о претежности и о приоритету између „форме“ и „садржине“ (значења) бесциљна, као што ни трећи претставници „златне средине“ у Естетици, који су усвојили да оба фактора морају бити у дејству ако треба нешто да буде лепо, не успеше, јер се противе јаш увек чињенице стварнога живота на пр.: Узвишено је чисто апстрактно, нечулно, а Комично је често ружно, међутим оба не могу опстати у заједници с бићем лепоте, јер нешто да буде значајно не мора бити такође и увек Лепо.

. Сваки објект посматрања не изазива естетска осећања: место

тога он може изазвати друга каква осећања, на пр. етичка, логичка и себична осећања. Да неки предмет изазове код нас ес-