Учитељ

Естетске емоције 579

тетичка осећања, помишљало се у Естетици да би морао имати дотични предмет неку особитост; али се убрзо и такво схватање морало напустити, јер на питање: зашто ми повремено заборавимо на наше личне интересе, на нашу борбу на опстанак, не може се дати прост одговор: рецимо, зато што нас на то приморавају дотичне ствари, него ће пре бити стога што нам такви објекти не изазивају мисли за наше теориске и практичне потребе, а не зато што би нас ти објекти приморали да апстрахирамо потребе теориске или практичне. У приликама исти објекти остају немоћни да одагнају практичне интересе. Да предочимо ово на овом простом примеру. Ако сам јако заузет озбиљним мислима за моју егзистенцију, и најлепша уметничка слика неће ми изазвати естетска осећања. Многе српске избеглице у рату, налазећи се у савезничким земљама, нису могле често да уживају у природним лепотама дотичних земаља, нити да се наслађују у уметничким делима, из простога узрока што су изгубили отаџбину и породицу.... Зато је тачно и нимало погрешно, да врло често у нама постоји услов за постанак естетских осећања. Ако смо расположени, нама ће све око нас бити лепо, уметнички, и обрнуто, ако смо ·нерасположени, нама је све ружно.... Ма колико ружан човек изгледаће нам врло леп ако нам је донео какву пријатну вест или нам се појавио као особит добротвор: све, дакле, зависи у оваквим приликама од наше емоционалне предиспозиције. Зато је сасвим погрешно истраживати извесну заједничку особитост код предмета који нам изазивају естетска осећања.

"Од интереса је филогенетички развитак естетских осећања и уопште естетског укуса, наиме, да ли се може установити у развитку човечанства један моменат кад су тек ова осећања (естетска) постала» Све док је био човечји живот само у осећајима, у сензацијама, док још није прешао на опажање (које је синтеза од осећаја и претстава) све дотле не може бити ни речи о појави естетских емоција; али су зато ипак постојала друга осећања, на пр. чулне емоције, тј. осећања која прате те првобитне осећаје. Као што видимо за естетска осећања претпоставља се развијенији психички живот, за њих се узима шира свест. Обична чулна осећања налазимо и код животиња које имају савршене чулне органе и развијен велики мозак. Пошто се већ сматра да естетска осећања нису нешто што би било примарно, она не претстављају примарни моменат човечје свести, онда је свакако природно помислити да су она као секундарна појава постала Тек доцније из самих првобитних чулних осећања. У потврду овакога гледишта пре свега иде позната Дарвинова теорија о постанку уметности из љубавних игара код животиња, која је покушала да радост на лепом изведе из пријатних сексуалних осећања, према чему излази да естетско допадање и није ништа друго него „један дестилат љубавне пријатности“, На основу те теорије извесне чињенице из живота могле би се без муке објаснити, на пример знало