Учитељ

590 Душан М. Богуновић

Карактеристика физичког васпитања омладине

од Душана М. Богуновића, школског надзорника у Загребу

Установљењем Министарства за физичко васпитање постало је у нашем јавном и школском животу актуелно питање шта хоће и какво треба да буде физичко васпитање наше Омладине.

Покушаћу као школски радник који се бави не само физичким васпитањем већ општим васпитањем наше омладине, у којем је физичко васпитање не нешто за себе, већ део општега васпитања, а и као јавни радник који се бави народно-државним проблемом у вези са васпитањем, да дам карактеристику физичког васпитања школске омладине нарочито да ме схвате родитељи, интелигенција и радници.

ћ) Човек долази на свет са свима особинама које су му потребне за одржање, развој и његово усавршавање.

Особине човека за одржавање и развој налазе се у души и телу. Те се особине не могу саме од себе развијати даље од онога што је рођењем и наследством донето, већ је потребно, да се то под нечијим упливом даље развија и усавршава и да се постави на здраве темеље педагогике тј. треба их управљати законима васпитања којим треба да руководе: 1) родитељи - кућа, који дају прве темеље развоја од рођења па до поласка у школу, кад преузима 2) учитељ - школа да формира душу и тело детета и целу његову природу тако, да оно буде способно за живот и борбу која влада светом. Одржање и развој, успех у животу не зависи само од особине душе, већ и тела, па се зато не може васпитати нечија душа одвојено од тела или обрнуто, или само душа или само тело, већ хармонијски једно с другим.

Не одржати начело да се телу даје исто толика важност као и души значило би устати против основних начела педагогике и људског живота, који се састоје из делова телесних, душевних и моралних, јер недостаје ли ма и један део васпитање није потпуно, оно је изгубило једно од средстава за развој и одржање, оно је изгубило способност за живот.

Једнострани начин васпитања било тела или душе значило би да не разумемо и да се постављамо не само против природе већ и против свих педагога света, нарочито од доба Ј. А. Коменскога, па преко Русоа, Песталоциа и осталих, па све до доба данашњега, јер су сви до једнога стали на становиште: хармоније душе и тела. То начело постављено од доба Грка па све до доба данашњега служило је свим појединцима и народима као средство одржања у животу и у борби.