Учитељ

Карактеристика физичког васпитања омладине 591

Не обазрети се никако на тело и не подврћи га законима васпитања, занемарити га, сматрати га извором зла, значило би повратити се у доба пре хуманизма. То је доба бацило човечанство за столећа натраг.

Природа и историја народа као и педагогија уче нас, да не занемаримо тело, да и њега подвргнемо васпитању, да сваки од нас као део а сви као целина будемо способни за опстанак, развитак и усавршавање.

Ако ико оно школа - учитељство, тај најодговорнији фактор будућности свакога народа, па и нашега, има првенствену дужност да развија темеље који ће успособити свакога од нас дасеу каснијем животу и даље одржимо и не изгинемо. У те темеље спада и развитак људског тела и оно мора да буде подвржено законима педагогике (васпитању), јер по Ј. А. Коменском најелементарнији осећај људског живота јесте кретња тела, без које не би било ни развитка. Не ставимо ли телесну кретњу у школско васпитање, тражиће дете начина, време и место, да се тај осећај, који је у природи детета одржи ван школе, ван директна утицаја учитеља - васпитача, а како се таква кретња без учитеља развија, свакидашњи живот даје нам примере. То је првенствено што је потребно знати, кад се говори о физичком васпитању омладине.

Но југословенско учитељство не само да се мора обазрети на темеље које су поставили природа и закони педагогике, него оно мора пазити, нису ли у спољнем животу тј. ван школе били догађаји, који су пореметили ток развоја и живота нашега народа и ослабили га, није ли потребно предузети у интересу будућности народа такве реформе, које ће зауставити опадање људскога развоја и живота.

Борба за слободу изискивала је од нас големе људске и материјалне жртве, а да се дође до слободе и уједињења.

Она је исцрпла нервни живот свеукупног народа и тако исто и много више исцрпла телесно, душевно и морално наш народ и створила га морално и телесно слабијим. Дуго трајање светскога рата, а с трајањем рата једностран живот, превелика употреба алкохола и никотина, различне заразне болести које су се појавиле и слично, све је то оставило како на генерацији која је била активна у рату тако и покољењу које долази иза ратне генерације, последице, које се нарочито опажају на људском здрављу и телесној снази и које показују несрећну будућност народа, ако се не предузму реформе у свим правцима људског живота у тежњи да би живот будућих покољења био лепши, бољи и здравији. Настаје и једно врло важно питање: да ли таква генерација ослабљена у рату може одржати самосталност државе и таки развој народа, који одговара приликама и потребама садашњости и будућности. Добијамо одговор, да самостално и тешко стечену слободу може одржати само здрав народ и то онај део народа, који