Учитељ

Дечји цртежи као изражајно средство 595

Према томе телесно вежбање је појам чисто идеалних тежњи, како за појединца, тако и за народ, а у томе је карактеристика физичког васпитања омладине.

Дечји цртежи као изражајно средство

од Виде Лесковац, учитељице у Бања Луци

Велики песник Шекспир у своме „Хамлету“ каже: „Кад без обуке не можете свирати у флауту, како мислите свирати на души човечјојг“ Те речи Шекспирова Хамлета, могу се потпуно применити на децу.

Васпитање детета без познавања душевног живота детета данас не можемо ни замислити. Стога једна од најважнијих потреба кове школе и новога учитеља је рад на испитивању душевног живота детета. Јер психологија детета је сасвим нова наука. Тек пре неколико деценија учињени су први покушаји за проучавање ове фазе у душевном развоју човека, а тек у нашем веку почело се 03биљно и систематски радити на испитивању душевног живота детета. Данашњи век с правом се назива: „веком детета“, јер у свем културном свету данас многи озбиљни радници, који проблем васпитања детета сматрају за један од најважнијих проблема живота, поклањају детету — испитивању и упознавању душевног живота детета — највећу пажњу.

Међу методама за испитивање душевног живота детета најважнија и најбоља је посматрање детета. Ако хоћемо да у свом раду дођемо до неких резултата, онда ми, учитељи, пре свега морамо одбацити неке принципе старе школе. Пре свега морамо детету у школи дати што већу слободу. Не смемо се при том бојати недисциллинованости и нереда у школи, јер слобода не мора бити узрок недисциплинованости. А само тако моћи ћемо задобити потпуну искреност дечју и само тако даће нам се прилика да посматрамо дете.

Једно од најбољих средстава за упознавање дечјег душевног живота (дечјег схватања и мишљења, дечје фантазије и дечјих склоности) у савременој основној школи је цртање. Нећу овде да говорим о дечјим цртежима, израђеним на часу цртања по прегледу са табле, или слике, или можда у нешто бољем случају са модела, или самог предмета. Хоћу да говорим овде о такозваним експресионистичким цртежима дечјим, који су резултат дечје маште, дечјег схватања и мишљења, и који су, нарочито у прво школско доба, омиљено изражајно срдество дечје. Дечји цртежи, о којима хоћу да говорим овде, нису дечја уметност. Дете не ужива у лепоти ових својих цртежа, већ се игра цртајући. Ни ми ове цртеже нећемо посматрати са естетског гледишта, него ћемо тражити у њима оно, што нас интересује.