Учитељ

600 Мата Ловрак

момената, да је свако даљње обучавање после историјског неумесно, нескладно и ненормално. Зато се хоће и режисерских способности, да се време обучавања из историје стави у најзгодније време и да се иде кући са постигнутим ефектом у души, а не да га се потискује било чиме, што није барем за један степен јаче.

Изгледа, према томе, да би историја морала имати у школи један од најдоминантнијих положаја међу. предметима. Да. Ако не доминантан, а оно свакако посебан због своје нарочите карактеристике, коју иначе нема ниједан други предмет, а што се може разабрати из свега досад изнесеног у овом чланку.

Сад нека се замисли, после свега напред споменутог, како ће деца прихваћати историју, ако јој се монотоно, без динамичности у гласу, без кретње предаје један део грађе из историје било да им се прочита догађај, или исприча»! На лицима ће се видети пуста и анемична равнодушност, каквој више не сме бити места у основној школи!

Још гори сључај биће онда, кад ће наставник заповедити деци, да сама науче из уџбеника напамет: „одавде довде“ или тај и тај догађај.

_ Овде треба да споменем, да је сасвим друга ствар, ако у којој школи деца самосталним интензивним читањем с интересом сами даље и даље уче и сазнавају историјске догађаје (премда знам да су такви случајеви већ због самих техничких тешкоћа минимални). У том случају деца ипак све проживљују у својој унутрашњости и историју прате као и сваку другу белетристичку књигу напрегнутог садржаја.

Даље: после свега овде изложеног немогуће је више замислити наставника, да поједине заокружене историјске догађаје (сцене рекох напред) предаје деци у форми Хербартове методике, тј. предавати их у пет формалних ступњева са свима онима јадима, који су резултирали из таковог рада, као: стварно (историјско, практично) претресање, етичко претресање, систем, па примена са оним стереотипним: У кога ћете се, децо, као мали родољуби (или будући држављани) угледати» Како ћете помагати домовини и народу свомр Како можете већ сада бити корисни својој домовини (Да се добро владамо, да се марљиво учимо, да слушамо родитеље, учитеље и све старије, и слично).

Наставника код обучавања историје замишљамо овако: у првом реду као редитељ и приказивач мора да заволи и да му је срцу прирасла историјска грађа или како напред рекосмо, та наша велика драма. Ту ће од велике важности бити учитељева индивидуалност. Сваки ће интерпретатор унети у своју интерпретацију своју посебну индивидуалну ноту. Један ће с више патоса; други с великом дозом озбиљности; неки ће с понешто ироније; онај опет са повећом дозом набујалог темперамента!

Нека! Све се то прихваћа! Само једно не! Бескрвно и безвољно и монотоно не ваља!