Учитељ

628 Књижевни преглед

малној деци. Педагогика лечења, која је на страни не само ухватила корене него -и дала доста практичних резултата, почиње се од наших школских људи студирати и примењивати. С обзиром на њен велики опсег и на њену важност и значај за школу, ова чињеница се може само поздравити.

И аутор горњег списа, управо једног предавања, излаже један проблем, једно питање педагогике лечења. Писац нам овде говори о деци која се тешко васпитавају. Практичан школски радник свакодневно се сусреће с децом тврдоглавом, лењом, лажљивом, плашљи“ вом, јогунастом, с децом разних антисоијалних мана и недостатака. Да би упознали изближе те недостатке и погодили пут за њихово отклањање, аутор нам сасвим правилно препоручује пријатељско, благо држање према тој деци. Ту децу можемо само на тај начин придобити, ако будемо избегавали сваку казну. „Апсолутно се ништа не добија тиме — вели писац — што се дете кажњава због неке лажи и казном само чини опрезнијим; после тога оно ће постати обазривије, још више ће се прикривати и у другој прилици тежити да се спасе лукавством и другим штетним мерама да би избегло казну.“

Писац нам даље излаже психологију те деце, наводећи као главни узрок свих ових недостатака у погрешном ставу родитеља, учитеља и федине према тој деци. Своје прво васпитање дете добија од мајке. Функција мајке није само у томе да дете донесе на свет, већ јој њена узвишена дужност налаже да детету буде сапутник, садруг, на кога се дете може ослонити и коме се сме поверити. И тако дете поред те привезаности за мајку почиње да стиче осећање заједнице. И ако сад дете нема мајке, или је она радом и својим тешким социјалним положајем спречена да му пружи све оно што је потребно за дечји прелаз у заједницу, дете ће бити лишено јединог ослонца у животу. Тада је оно просто одбачено. О њему се нема ко да стара, оно се гура из руке у руку, за њега нема топлине и оно је принуђено да живи усамљено, јер верује да су други према њему непријатељски расположени. М такво дете постаје грубо, сурово, тврдоглаво. И погрешно држање мајки и оцева, нарочито у такозваним вишим круговима, је узрок те деца одрасту и стекну извесне антисоцијалне мане и особине. У таквим породицама се јављају размажена и јогунаста деца, деца деспоти, која тиранишу и муче животиње, послугу и другове, па и родитеље.

Свакако да у расветљавању антисоијалних мана и недостатака код деце играју ови васпитни и социолошки чиниоци велику улогу, којих се писац држи. Али ми смо мишљења, да је ово питање само с једне стране посматрано. Писац превиђа једну другу, исто толико важну чињеницу: патолошко наследно оптерећење. Наука је утврдила, да многа деца доносе собом на свет рђаву психичку и физичку конституцију, да су наследно оптерећена. То су психопатична, неуростенична, неуропатична и слабоумна деца. Нека та деца живе и под најбољим социјалним и породичним околностима, она ће ипак