Учитељ

Домаћа књижевност 629

испољити извесне антисоцијалне мане и недостатке. Њиховом лечењу и васпитању се мора поклонити посебна пажња, ту се морају применити специјалне методе педагогике лечења. Она морају бити смештена у специјалне школе и заводе. Она се не смеју оставити у школама за нормалну децу.

Због важности питања којом се бави, ми горњу књижицу топло препоручујемо, јер је она врло лепо истакла социолошки и васпитни моменат у третирању деце која се тешко васпитавају и пружила неколико дивних педагошких сугестија и мисли.

Миодраг В. Матић

Милош П. Павловић: Учитељ-умјетник, Хајнрих Шарелман као учитељ, пригодом шесетогодишњице његовог живота. Загреб, 1931 год.

„Сваки добар учитељ могао би баш извући из свагдаш„њег програма једну плодну поуку и извадити из сваког материјала битну срж“, вели др. Лежандр у својим „Педагошким реформама“. Много је раније ову изјаву схватио, и у пракси аплицирао Хајнрих Шарелман, бременски учитељ. Пре 30 и више година када је у Немачкој Лај поставио темељ својој „експерименталној педагогији“, која је била више теоретски позната и уз идеје Мојманове, помало је продирала међу учитеље, тада је млади Шарелман осећао сву тежину па и одвратност обавезног разредног пословања, јер га спутавао сухопарни програм, једноличност рада, формализам, те је почео тражити излаз тој душевној апатији, док га не нађе у новом начину рада, у зближењу са дечјим душама. Сваки предмет заодева и формира тако, како би што више заинтересовао малишане, и рад свој учинио плодоносним, започиње разговор којим отвара дечје срце и душе, смишља, ствара приче којима везује наставу. Техничко цртање, које препоручује програм, наш учитељ—уметник, сматра као средство, а не циљ, и зато увађа помало илустровање прича, песмица, где дете може да се слободно и самостално изрази, радећи тако са пуно интересовања, са уживањем. Час певања оживљава причом о Божићу, која сву досадашњу монотонију и досаду убија и ствара расположење које се испољава у песми певаној осећањем, јер се цели разред уживио посве у живим бојама описану слику Бадње вечери. Тако млади бременски учитељ, кадгод би осетио да је у интересу оживљавања, душевног удубљивања и циљу пластике и очигледности, потребно апстраховати и елимирати спољашње елементе који би сметали настави, то је и чинио, само да му предавање буде што јасније, са пуно животне свежине, схватљиво, конкретно, управо једна прича која је тако блиска дечјим поетским душама. Своја предавања није састављао по уџбенику, нити се на њега ослањао, већ је сам стварао градиво које одговара посве дечјој интелектуалној развијености, осећајући при том задовољство, расположење које је пренашао на цели разред.

Сва душа овог учитеља— уметника, проткана најфинијим емоционалним нитима, душа песничка, управо она осетљива словенска и,