Учитељ

630 Књижевни преглед

зато потсећа својим васпитним радом на педагогију великог Толстоја, стварала је током свог дугогодишњег рада нов пут, нове смерове модерној школи.

Г. Павловић приказавши узор-учитеља, којега не спутава програм, јер он зна извући из њега језгру, суштину, њега не води дужност ка вршењу звања свог, већ унутрашња виша побуда и велика љубав, њему не требају уџбеници, он сам ствара на основу живог материјала, — дечјих душа, — дао нам је једну врло интересантну и поучну књигу, која може бити управо вођ нашим учитељима у ово доба превирања разних педагошких смерова и прелаза из традиционалне у нову радну школу. Рад и стварање учитеља— уметника описан је тако живо и сликовито са добрим и чистим језиком да заслужује сваку пажњу, те се може топло препоручити.

Ида Руњанин

В) Страна књижевност

Аидиз« Меззег: Сезесћесме дег Рададодк. У три књиге: први део, стари и средњи век; други део, почетак новога века до 18 столећа; трећи део, од почетка 18 столећа до садашњости.

Ке лала Ни ја. Вгегјаџ, 2 издање, 1, 1, 1931 и Ш, 1930. Цена сваке књиге 3.50 марке.

Циљ је овој популарној историји педагогије да послужи „педагогизирању читавога народа“. Писац отпочиње с мишљу Фихтеовом да је васпитање најважнији и најплеменитији задатак једнога народа и државе, и да свака обнова народа мора поћи од васпитања. Дубоко оправдање и снажни домашај те мисли све се више признаје. Васпитање није више само ствар педагошких стручњака. Сви треба да су свесни о томе да они, хтели или не хтели, утичу васпитно на друге: својим говором и делом, својим примером и својим целокупним вођењем живота. Васпитање је дакле заједничка судбина људи, — то значи колико било да се ми опиремо томе, ми васпитавамо и морамо васпитавати, у сваком доба и на сваком месту, и из тога се види колико је неоправдано када неки учитељи (нарочито средњошколски и великошколски) мисле да су далеко од васпитања или чак и с неким потцењивањем васпитања говоре како „хвала богу нису педагози“. Дужност је свакога човека да призна што му је одређено самом судбином, да то у себи и за себе потврди, и да прими на себе с тим дату одговорност. Да би могао одговорити том свом задатку потребно је да се упозна с васпитањем у прошлости и у садашњости,

Месер не улази у историју источних народа, али не изоставља историју Грка и Римљана, јер находи, с правом, да се наше садашње васпитање у његову историјском развоју не може разумети без познавања грчко-римскога васпитања. То не вреди само за западне народе него и за нас, а за нас Југословене нарочито,