Учитељ

Страна књижевност 631

јер смо улазили у историјски живот под утицајем, с једне стране, грчке, с друге, римске културе. Писац је морао то учинити, јер ЈЕ уверен, да се историја васпитања и образовања и историја педагошке теорије дају приказати само у вези с културном историјом: васпитно делање је важна страна свега људског културног живота, и циљ васпитања свагда мора бити да се младо поколење начини подобним и вољним да одржава и даље развија културу која постоји. Стога је писац пре свега ишао за тим да опажајно прикаже унутарњу везу васпитања и његових идеала с општом културом и с духовним струјама које њом владају. Нарочиту је пажњу обратио на хуманизам и на реформацију као на снаге које су немачком (и не само немачком) образовању спочетком 16 столећа дале обличје које се с изванредном жилавошћу одржавало и у 18 столећу. Не мању на пофранцузујући правац духа и укуса који је од свршетка тридесетогодишњега рата надмоћно владао дворским и племићким круговима, а којим је припремљен био и преображај образовања. Због сасвим друкчијих политичких и уопште друштвених прилика, тај утицај ми нисмо осетили у великој мери, још мање утицај пијетизма који је такођер имао удела у том преображају.

Већ се осећао у нас много јаче утицај просвећивања (а како смо били пожњаци у културним струјама, овај се јављао и упоредо с претходним), али једва тек утицај оних који су га довршили, Русоа и Канта. Наше даље образовање, разуме се по страним узорима а често нам и наметнуто од туђинских власти, има трагова новога хуманизма и идеалистичне филозофије, али тешко и оних „животне филозофије“ која истиче из Гетеова схватања света а која је у најближем сродству с новим хуманизмом и идеалистичном филозофијом.

Силни економско-технички и политички развој у 19 столећу учинио је у Немачкој да се на духовна блага „класичнога доба“ у прекрету од 18 на 19 столеће почело у многом чему заборављати. Али како је сада Немачкој одузет онај снажни положај међу силама светским, с његовим спољашњим сјајем, прека је потреба да се Немци сада врате на она духовна блага — да их поново „задобију“ ако хоће да их заиста „имају“. Стога се Месер нарочито задржао на новохуманизму и класичној филозофији и литератури немачкој и на васпитачима тога класичног периода (Хердер, Хумболт, Волф, — Кант, Фихте, Гете, Песталоција, Шлајермахер, Хербарт), које сматра као позване васпитаче немачкога народа. У другом издању знатно је проширен завршни део у ком се приказује историја основне школе и рефорама и научне педагогије у садашњости. Тај је део углавном извод из познатога пишчева списа Пје Радарорјк Чет Сесептатћ кога је прво издање изишло упоредо с првим издањем ове Историје (1925), а друго с другим.

Колико Месер доводи у везу културу и опште струје с педагогијом показаће нам овај пример, из кога ћемо уједно видети и како се могу давнашње појаве доводити у везу са садашњим.