Учитељ

632 Књижевни преглед

Говорећи о језуитама Месер вели: „За средњошколску наставу мушке омладине увелике је био најважнији у католичким земљама. језуитски ред, основан од Шпањолца Игњатија де Лојола (1491 — 1556). Као што се у земљама, што су постале протестантске, између хуманизма и просвећивања увлачи реформација, тако у католичким владавина шпанскога духа. Карло У, шпански краљ од 1519—56, уједно и немачки цар, засновао је уску везу између хабзбуршких дворова у Бечу и у Мадриду; 1527 осваја једна шпанска војска Рим; шпанско-готски дух барока раширио се по западно европском свету. Шпански је дух сродан пруском; Шпањолац је војник или свештеник, он служи свом краљу или свом богу; један херцег Алба човек је великога строгог вршења дужности; у Ескоријалу, у столици шпанскога двора, један је од корена модерне државе. „Велика интересна политика династија и народа, кабинетска дипломатија, рат као с планом извршени и прорачунати шаховски покрет сред далекосежних политичких комбинација, — све то потиче од Мадрида. Бисмарк је био последњи државник шпанскога стила“ (Шпенглер). — И бечки је двор творевина шпанскога духа. Не ствара само језик један народ: овде је створен народ, австријски, духом једнога двора, затим духом свештенства и племићтва. „Још 1914 била је „австријска објава рата Србији дипломатски акт у шпанском кабинетском стилу 16 столећа.““ (Другога дела страна 57 и 58.) — Месер је био католик, али је после дуге унутарње борбе, из уверења, напустио католичку цркву. Остао је објективан према њој као и према протестантизму. Тако се и на многим другим местима осећа слободан дух у приказивању историјске педагогије: за Месера није главно тачни подаци [ту има и погрешака!], имена и године, натписи дела, „критика“ појединих списа, и он се чак не устручава ни да понешто готово од речи до речи препише из других историја педагогије (на пр. из Циглерове), јер осећа и зна да има много што-шта сам да рече и на начин како то досада није било речено. Тако ће на пр. многи бити изненађени, када у одељку где се говори о средњовековној педагогији наиђу и на ове стихове:

Тафег дпаз Грпеђаз] арратез Жа ја ашо татоатћа,

Ништем, рестиз еђ уепфет

зпђ Јоттафа, јато десепфет

(азмеђу којих се — девојака — истичеш тако као бисер у злату, плећа, груди и кукови толико су складно срезани), поред других сличних који нам дају характеристику тога доба.

Ако ова књига и није намењена да буде упбеник, нема сумње да ће је се, због лакога и занимљивог приказивања њезина, радо прихватити и они који уче да буду „питани и испитани“, јер ћеу њој наћи и таква обавештења која се обично не находе у уџбени-