Учитељ

Страна књижевност 633

цима, и она ће им отворати шире видике, Писац заиста даје што је обећао, и ко је загризе, једва да ће је моћи оставити ако и није „заражен педагогијом. За нашу науку овакве су књиге врло потребне. Оне ће моћи да јој привуку не само равнодушне него и оне који је поричу или неће да знају за њу.

Август Месер је врло познат и признат и као филозоф и као педагог. Он је и врло агилан. Али његова нам агилност одаје да ради понекада и на брзу руку, што се погдегде осећа и у овој књизи [а тако исто и у оној (у Методици наставе у средњој школи) где нам говори о историји и о старим језицимај. Када писац има такав глас, као Месер, то свакојако изненађује. Каснија издања ваљада неће дати повода за таква изненађења.

Напослетку да споменемо да се у Немачкој, у земљи историјске педагогије (ни у једној се земљи не ради толико на историји педагогије као у њој), јављају и нове струје за историјску педагогију. Под утицајем Вилхелма Дилтаја, кога велико значење као да још не можемо да схватимо потпуно, јављају се и за историјску педагогију нови погледи, као што је он моћно потстакао и педагошку и теорију и праксу, и ове су обе данас, великим делом, у његову знаку (а Месер га једва и помиње!). Не тражи се времени ред него историја идеја, како су ове постајале, како се развијале и уколико су и до каквих завршетака долазиле. За филозофију је саставио такву историју Вилхелм Винделбанд у својему знаменитом Уџбенику за историју филозофије. За систематовање педагошких идеја у историјском реду највише су учинили Ото Вилман у својој Дидактици (П1дакик ај ВИ аитозјећте шоа тел Вежећилсеп 2111 Зола отасћите ппа ха безећјећје дет ВИдипо), у којој нам износи и историјски преглед педагогије, и то од почетака културе, цивилизације, уљуђености, дакле од источних народа (историјски типови образованости). Обрни, осврни, ипак је та његова књига, и покрај свега Вилманова аристотеловско-схоластичнога и строго конфесионалног, католичког, стајалишта, и покрај свих нових погледа и рефорама у педагогији за ово последњих тридесет година, најбоља књига (али не и најлакша!) која нас може увести у педагогију и њезине проблеме. Ко њу свари, тај може рећи да добро познаје педагогију. Разуме се да ће му бити потребни још и погледи у даљи развој, и нарочито овај после рата (а његов је крај и Вилман доживео). Даљи је покушај, доста једнострано израђена, са социолошкога стајалишта, али пуна података и веза за схватање васпитних појава у односу с осталим друштвеним појавама Историја васпитања у социјалнополитичком и духовноисторијском осветљењу од Паула Барта. Каснији су радови у том правцу, који не обухватају целине, Антички образовни идеали од Хајнриха Вајнштока и Педагошки проблем у духовној историји новога века од Хермана Лезера.

Од уџбеника је Историја педагогије од знаменитога практичара, и у нас помињана, Хермана Шилера, која је кроз више гене-