Учитељ

102 Драг. Н. Ивановић

"

јазан да ће ученичка саморадња од тога изгубити и где се већ од ученика тражи мало естетике у њиховим цртежима.

Други правац цртања јесте цртање по прегледу објеката а не цртежа. Овај је правац мало одомаћен по школама али по својој вредности он заслужује да буде јаче заступљен и примењиван. Пред ученика се стави објекат (цвет, лист, сто, столица, итд.) и захтева се да га исти нацрта. Два врло важна проблема намећу се ученику на решавање приликом тога рада а ти су: умањење објеката од природне величине или повећање у датој сразмери и претстављање тродимензионалног у двема димензијама. Овај начин цртања ангажује, што је врло важно, сва чула ученикова и може се препоручити као најбољи у настави цртања с обзиром на његову велику васпитну вредност. Разуме се да будно око наставника прати сваки покрет ученика а у почетку ових радова врло су честе наставникове инструкције.

Трећи правац у настави цртања не изводи се само на часу цртања већ и на осталим часовима када је потребно проверити учениково памћење и машту. То је цртање по сећању или илустративно цртање. На пример: ученицима се исприча једна прича. Наставник захтева од ученика да из те приче нацртају једну или више слика. Не захтева се тада од ученика да даду уметничке радове већ обичне цртеже који ће илустровати важнију радњу. Наставник тада може јасно уочити да ли је ученик има» добро памћење које му је послужило да извесна јача места из приче нарочито подвуче цртежем; његову интелигенцију: схватање важнијих момената и најзад његову машту која може бити позитивна = допуњавање саме приче — или негативна — када се цртеж потпуно разликује од главних момената који се у причи износе.

Четврти правац који је и најтежи у пракси а који се погрешно сматра као циљ јесте естетика дечјег цртања. Сасвим је јасно да дечји цртежи треба нешто да значе али не треба разумети да су деца уметници или да ће бити, изузев оних који имају талента и који брзо избију на површину. Сваки онај који стриктно тражи уметност у дечјим цртежима тај погрешно схвата задатак наставе цртања у основној школи. Понављам да је велика заблуда у дечјим цртежима тражити уметност и та заблуда највише штети самој настави. У вишим разредима и сама деца опазе. мало естетике у својим радовима а дивљење њихово опажа се па ма какав цртеж дали јер не треба заборавити да деца својом ма-