Учитељ

Дечје лажи и њихово сузбијање 201

очи, који се беху прилично узнемирили. Увео сам их у канцеларију и наредио служитељу да их претресе. Изујте опанке! наредио сам. Један не хтеде. Ситуација постаде јасна. Служитељ га силом изу и из чарапе испаде дводинарка звекнувши о под. Ђак је ћутао. Очи му се напунише суза и стаде гласно плакати. Шта сам могао да радим са овим ђаком!» Требало ми је упознати се са његовим домаћим животом, па тек онда предузимати мере за поправку. Виђенији сељаци причали су ми, да му је отац као и, скоро, сви његови старији крадљивац и лажов. Нема у селу воћке, њиве, баште где своје прсте не умеша.

Иако у оваквим приликама школа тешко може допринети поправци, ипак га нисам претставио ђацима као крадљивца. Саветовао сам га, и он ми је обећао да неће више никад красти ни лагати. Његове сузе биле су ми гаранција, да ће се поправити. И заиста за дуго времена нисам чуо жалбу од ђака да им је ма шта нестало у школи.

Једне године наставничко веће доделило ми је Ш разред чувен са своје немирноће. Скоро сви ђаци осталих разреда жалили су се на ђаке мога разреда. Једни су говорили да их ови гоне успут и гурају у блато, други да их пале копривом. Жалбе су се увећавале и колеге ми скренуше пажњу. Родитељи тако исто нису били равнодушни, почели су лично да доводе децу у школу. Дао сам се испитивању и проналажењу криваца. Окривљени су, зачудо, категорички одбијали кривицу, говорећи да нису. Шта више позиваху се на своје другове као сведоке и они потврђиваху њине изговоре.

Једнога јутра, када су сунчани зраци обасјали луке, поља, врела и китњасте брегове, уз веселу песму птица сакрио сам се у шипраг поред пута. После кратког времена чујем дечји жагор. Познадох да има мојих ученика. Деца су лагано ишла путем у две групе. Четири моја ђака ишла су левом страном пута а сви остали десном. Свађа и препирка се настављала.

— Неће нама наш господин ништа! довикиваше им један мој ђак.

— Хоће! Хоће! Тако је нама наш господин рекао — одговараху ови. Ми ћемо опет казати да сте нас гурали у блато и палили копривом.

— Али ми ћемо казати да лажете, одговараху скоро сви углас.

Један мој ђак који је носио штап у руци, пређе на десну страну пута, и ухвати за гуњ јадног ђака оне групе и стаде га дрмати. Сви ђаци стадоше,

— Немој! Пусти га! говораху ова тројица.

— Како немојг Чујеш шта кажер Хоће да нас тужи господину, па овако бар да има зашто. Сави се, узе пуну шаку блата и пљесну га по глави. Њаци се ускомешаше и почеше бацати једни на друге. Ја изађох на пут. Кад ме видеше, стадоше као укопанис“