Учитељ

338 Иван Кањух _

робу која му је потребна, али нема где да је смести, јер су све фијоке пуне.“

Да би овај једнострани интелектуализам уклонили из данашње наставе, морамо настојати да се створи у њој права равнотежа између развијања памћења, мишљења и фантазије. Јер није довољно да ученик само уме да мисли и да памти оно што чита, види и чује, већ је потребно да му се развије, у колико је то могуће, и моћ самосталног стварања. Истина, данас се фантазији, као правој стваралачкој снази нашега духа, у педагошкој теорији скоро свуда признаје велики значај за васпитање и наставу, али се те савремене педагошке теорије, на жалост, врло слабо приводе у дело.

__ Праву педагошку и етичку вредност фантазије уочили су педагози и школски реформатори први пут тек у доба романтизма. (Јеаћ Раш, Рмедмећ А. Етбреј и др.) Педагози до романтизма нису придавали фантазији скоро никакав васпитни значај поглавито стога што су живели у заблуди, да она угрожава здрав и природан развитак људскога живота и као таква не може да служи снажењу етичких и религијских осећања. У томе одрицању васпитне вредности фантазији нарочито се истичу педагози из доба просвећености. Тако Русо вели да моћ уображења деструктивно утиче на душевни развој деце и младежи углавном из два разлога: прво зато што прерано буди код ње чулност, а друго. зато што унакажава стварност приказујући је у лажној боји. Фантазија је по Русоу душевно узбуђење, коме нипошто не треба дозволити да се код деце распламти, а када оно у доба метаморфозе неодољивом снагом избије, треба га разумом обуздавати. Слична мишљења имају о томе и други педагози тога времена. Тако Залцман препоручује да не забављамо децу са причама о вилама и чаробницима као чистим продуктима фантазије, јер то може имати судбоносне последице по њихов душевни развитак. „Деца то“, вели он, „радо слушају као што радо једу медене колаче, али оне су исто тако шкодљиве- њиховој души, као што су медени колачи њиховом стомаку.“

У доба романтизма, када је фантазија била главни покретач духа скоро у свима доменима живота, а нарочито у поезији, сликарству и филозофији, и педагози су морали заузети други став према њој. Од педагога, који су тада истицали важност фантазије за изградњу човечјег живота и тежили да је учине плодном.