Учитељ

Морално васпитање детета 327

вољи родитеља, постаје осећање унутрашње обавезе, постаје апстрактан појам дужности и одговорности»

Ово можемо сазнати, кад посматрамо дете од колевке.

Првобитни задатак моралнога васпитања, насупрот нагонском животу, може да буде само дисциплиновање нагона, тојест готовост за потчињавање вишој вољи, ако ова захтева ограничење или сузбијање нагона. Дисциплиновање нагона претставља већ егзистенцију вишега живота, увиђавност у нужност закона и сталну снагу једне јединствене воље.

Ова васпитна мера се решава својственом приврженошћу детета према животу родитеља и одраслих, преко којих му долази виши живот, виша воља. Ово интимно везивање детета за родитеља, првенствено за мајку, дато је природом детињом због његове апсолутне немоћи и беспомоћности. Уствари, мало дете без неге родитеља, одраслих, не би се могло одржати у животу.

На тај начин мати има могућности да већ у физичкој нези регулише и остале потребе детиње које од ње зависе, да пружи детету први основ моралности, васпитања за један одређени начин живота конзеквентним навикавањем детета. Тако је искуство детиње које оно добија при своме првом сусрету са родитељима и животом од основнога значаја за његов однос према њима.

Љубав и ауторитет су активни моменти у педагошком потледу којим се достиже послушност код детета.

Љубављу родитеља дете достиже прву форму свога вишега живота, у коме оно почиње савлађивати поједине нагоне и прохтеве. Волећи родитеље, оно се, како то Песталоције каже, добровољно потчињава њиховим заповестима. Оно одобрава и врши све оно што родитељи захтевају, а не одобрава и не врши пак све оно што они забрањују.

Прво поучавање у моралном погледу састоји се из заповедничке воље родитеља. Није потребно да та воља, да би осигурала послушност детињу, повлачи собом претњу и казну, што нарочито није нимало на свом месту код малога детета.

При домаћем васпитању лежи стварно опасност, ако он притоме одвећ врши притисак, ако одвећ примењује мере заповести, забране, опомене, казне. Право детета на једно истинско слободно и безбрижно иживљавање свога периода развитка, како су то Русо и Фребел изрично захтевали, не би требало ни тренутка губити из вида. Управо, ово ће се доцније показати као најбоља