Учитељ

696 Др. Сергије Хесен

почео да се уводи у културан живот. Овај отказ од остварења великих комунистичких циљева и прелаз на ситан рад свакидашњег типа и условио је собом то релативно цветање руске школе последње године непа,

Многобројни су фактори, који су потпомагали то подизање руске школе и под чијим се притиском совјетска власт одрекла у епоси непа од својих комунистичких циљева у корист свакодневног градилаштва. Универзитетска традиција била је подржавана утицајним социјалним слојем у епоси непа, од стране тако званих „привредника“, међу којима су водећу улогу играли инжењери, а често и они који раде у индустрији, а који су однеговани још у старом режиму. Сви ти управници совјетских фабрика, завода и предузећа тражили су од школе не толико „комунистичку смену“, колико добро спремљене „спеце“ (специјалисте), њима неопходне. за привредно градилаштво. Тако исто и сељаштво, разбуђено револуцијом, које је почело да ојачава своје газдинство у духу завета лењинског непа, захтевало је, пре свега, да школа даје елементарну писменост и практичне навике. Није редак случај да су сељаци нагонили учитеље, под претњом одузимања горива школи и учитељима, да се одрекну примене свих нових метода у корист успешније дечје наставе у писању и рачуну. Као трећи фактор иступиле су националности. Интелигенција националних мањина, приставши на сарадњу са совјетском влашћу, најмање је мислила о васпитању деце у комунистичком духу, већ се трудила да искористи пружени 10] момент за што шире образовање своје младежи у духу својих националних традиција. Напослетку, немогуће је заборавити, четврто, и улогу старих наставника у епоси непа. У 1926 г. број старих наставника претстављао је две трећине свих наставника совјетске школе. Мако су они у 1925 г. формално признали совјетску власт, помирење није било дубље и искрено. Највише су страдали учитељи од „дрмусања“, како је сам Риков у 1926 г. назвао методичке експерименте наркомпроса (комесар за просвету). Свуда, где се само могло, гледали су наставници да искористе методе рада на које су кавикли, на што их је побуђивао и њихов здрави смисао и инерција педагошког делања. Треба истаћи, да су сви ови фактори, однеговани у старом режиму, који су се у исто време и борили против њега, у епоси непа појачали и постали носиоци те школске рестаурације, која се, уз веће незадовољство левичарске опозиције у самој комунистичкој партији, истицала тако одређено у последњој години непа. Разуме се, да то није била рестаурација старе царистичке школе, али је јасно да је то био отказ од комунистичке школе, отказ уопште од ма какве принципијелности у педагогици, и на земљишту те триумфалне непринципијелности сами по себи 06новљавани су стари методи на које се навикло и поједини одломци од тога, што се може назвати руском педагошком традицијом.

Период стабилизације није дуго трајао. Нова културна политика била је нужна последица те економске и политичке стабили-