Учитељ

698 Др. Сергије Хесен

индустрији и пољопривреди. Њени састављачи, изгледа, да су се држали у границама практичне могућности. Истина, културна пјатиљетка предочавала је растење основне и професионалне школе за један и по до два пута изнад „стабилизованог развића епохе непа, и предвидела је тако исто големи дефицит од 1800 милиона, који се морао покрити помоћу „добровољног самоопорезивања становништва“. Али ипак у њеној основи постоји обрачун, који се наслања на искуство из времена непа, она је рачунала са привредним могућностима земље, и гледала један од главних циљева културног градилаштва у подизању квалитета школе помоћу повећања њене материјалне основе и нивоа наставничког кадра. Према претпоставкама првобитне пјатиљетке, награда наставницима се морала двојином увећати, тако исто су се морали удвојити како сразмерни расход на једног ученика, тако и сразмерни расход на једног становника, а уједно с тим морала се значајно уздићи општеобразовна основа професионалног образовања (посебице, деветогодишња школа морала се преобратити у десетогодишњу). Културна пјатиљетка у њеном првобитном изгледу никако није имала у виду промену школског система, чак и школске политике, како је то било утврђено у епоси непа. Постојећи типови наставних установа морали су се само временом допунити карактеристичним течајевима ради повећања квалификације радника, а што се тиче педагошке идеологије састављача пјатиљетке, то се она, мало по чему разликовала од непринципијелног опортунизма последњих година непа. Свој главни задатак састављачи културне пјатиљетке видели су у томе, да припреме кадар квалификоване радне снаге, која је потребна за индустријализацију земље, не улазећи никако у проблем комунистичке педагогике.

Зато се не треба чудити, што је одмах после свога публиковања првобитна културна пјатиљетка изазвала против себе најоштрију критику од стране левог крила комунистичке партије. Лево крило је износило против састављача пјатиљетке најстрашније оптужбе — да су мењшевици и опортунисте. Последње цифре плана, говорили су они, које морају карактерисати епоху социјализма, просто су смешне: у 1933 г., по плану, дечји вртови примиће само 1,2% деце претшколског доба. А што се тиче опште обгвезне наставе, она се мора увести у 1933 г. само у првом разреду обавезне школе. Не стоји боље ствар ни са ликвидацијом неписмености: план само предвиђа ликвидацију неписмености у периоду до 35 година, па ће као резултат у првој социјалистичкој држави остати преко 20 милиона неписмених. Чим се генерална линија партије повијала у 1929—30 г. више улево, усвајајући програм троцкистичке опозиције коју је Стаљин разбио, тим се јаче развијала борба у самој партији против „десничарске опозиције“, „која се окупила око госплана“. То је било време највећих успеха колхозног покрета, и ценар партије сматрао је да је овај момент најподеснији за то, да коначно задави десничарску опозицију. Тако исто и у области педагогике била је објављена одлучна борба против десничарске опозиције, чији се

а о -.