Учитељ

Совјетска школа крајем пјатиљетке 703

школа, која се по декрету од 1929 г. почела да развија у десетогодишњу, била је на територији целог савеза сведена на седмогодишњу, а старији њени разреди преобраћени су у самосталне техникуме или фабзавуче (фабричне школе). Али чак и „политехничка“ седмогодишња школа била је утолико професионализирана, уколико је већи део њих био „припојен“ уз суседне заводе или колхозе, делом у реду „шефства“, делом путем непосредног њиховог преношења на буџет одговарајућих економских организација, које су биле обавезне да одреде на издржавање школе одређени део своје зараде. У 1930—31 г. већи део надлештава која су управљала седмогодишњом школом био је замењен радницима — покретачима (ковачима, металистима итд.), који су очевидно, имали веће навике у управљању производним „цеховима“, него њихови претходници —- педагози. Оставши под управом наркомпроса, седмогодишња школа добила је међутим и професионалну диференцијацију за фабрично-заводску семиљетку, школу колхозне омладине и комуналну семиљетку. Универзитети су тако исто били издељени на низ малих института, који су имали карактер „ластара“. Само неки од њих, као на пример, московски, лењинградски и томски, сачували су назив универзитета. Међутим, изгубивши већи део својих факултета, универзитети су се преобратили у наставне заводе, који имају задатак да „спремају научно-испитивачки кадар за физичко-механичко-математичке и геолошко-биолошке дисциплине“). Тако „на бази“ Харковског технолошког института појавило се осам, на бази Лењинградског универзитета седам самосталних наставних завода, који су били потчињени разним „надлештвима“. Како је далеко ишла ова „узана специјализација“, види се из самих назива неких нових вузова, на пример, „Институт пољопривредних машина“, „Институт аутомашина“ и чак „Институт свињарства“. Број вузова одмах у току 1930 г. порастао је од 151 (са 191.000 студената) на 537 (са 972.000 студената), док је материјална база свих вузова остала као и раније, па је чак и знатно смањена у погледу поделе заједничког наставног инвентара.

То стапање школе са производњом било је спроведено подједнако не само у организационом, већ и у чисто-педагошком погледу. У вишој школи дошло је до оригиналног „ишчезавања улоге професора“: предавања су била практична вежбања и наставник се преобратио у руководиоца“, т. зв. „школске бригаде“, тј. групе ученика, којој је он у одређеном времену давао заједничке задатке, тако да је чак и контролу рада ученика вршила „бригада“. Задаци су морали бити у тесној вези са „праксом производње“ ученика (у

#) Из универзитета, је била „издвојена“ чак и хемиска. струка, и њене лабораторије, кабинети и наставна, средства били су предати поново организованим хемиским институтима. Међутим, већ после неколико месеци ревизија московског и лењинградског универзитета утврдила је, да није могуће предавати физику, геологију и биологију без хемије и да је издвајање хемије са универзитета, „погрешка“, услед чега су са универаитета склоњене хемиске лабораторије у 1981 г. биле поново враћене. Упореди: „Баоллтенђ московского наркомпроса“ за 1931 г., стр. 241.