Учитељ

Домаћа књижевност 709

11). Зато смо сигурни да педагошки образованом учитељу неће сметати овакав распоред биљки и да ће му Латковићева радња бити од помоћи толико што ће знати, које биљке треба опсежније обрадити у поједино доба године.

С више права може се аутору приговорити, да је поједине биљке приказао, можда и сувише збијено и кратко, али, како књига имаде само 47 страница, једва је друкчије могао поступати, колико је хтео да наведе барем најпознатије биљке, и да о њима нешто и каже. Разуме се да у тако збијену излагању не можемо очекивати ни тражити живота.

Још треба напоменути да су у књизи заступљене и неколике приморске као и неколике најпознатије тропске биљке (кава, памук, чај, какао), те да је после текста, у другом делу књиге, донесено 88 (од тога 9 у бојама) слика појединих биљки и њихових карактеристичних делова.

Надамо се да ће ова књига, уз друге приручнике за природне науке, бити од помоћи нашем учитељу основне школе, па је зато препоручујемо. Књигу је препоручило Министарство просвете учитељима народних школа и за школске књижнице.

А. Тункл

Ст. Обрадовић: ови буквар за ! разред основне школе. Београд, 1932 год.

Има педагога, дидактичара и практичара, који тврде да буквар није потребан у елементарној настави. Али, буквар није ни на одмет, ма да се деца могу научити читати и писати и без буквара. Буквар није на одмет нарочито због тога што обуку наставе читања и писања не могу без њега сви да обављају. Полазећи са тога гледишта да је буквар ипак потребна књига у почетној настави, да проговоримо коју реч о буквару чији смо наслов горе истакли.

У почетку поменутог уџбеника су поређани елементи за писање и исти имају своја имена, којим их је писац назвао наиме: удице, луле, куке, доњи савијен прут, горњи савијен прут, обручи, кифле, месец. Ово је умесно, јер ми још немамо утврђену терминологију за елементарне црте у букварској настави. Но, ипак ове елементе — црте треба ставити у упутство пре него у буквар.

Г. Обрадовић се одмах у почетку поводи за новим правцем у букварској настави фономимичком методом, па пре слике за нормалну реч ставља фономимичку слику. За ученике учитељских школа — хоспитанте добро је дошла та разноврсност, али за већи број учитеља изгледа ми да је нормална реч много важнија него фономимичка слика. Изгледа ми ово, да ако је неко за фономимичку методу, треба и цео буквар да му је израђен по тој методи, а ако је за методу нормалних речи треба да је по тој методи и буквар. Или ако је неко присталица обе односно мешовите методе, зашто тај принцип није до краја спроведен.