Учитељ

Психоанализа деце и њихово васпитање 725

психоаналитичарке хоће да оспособе дете за реалан живот, као што је то терапеутски циљ психоанализе одраслих, како га је формулисао С. Фројд!) а та способност детета за реалан живот зависи од тога, да ли се његов нагонски живот развијао правилно или је оно у томе погледу претрпело какве позледе. Те позледе које задешавају децу у развићу њиховог нагонског живота произилазе искључиво од васпитног утицаја који се врши на деци. Ову мисао не смеју никада изгубити из вида васпитачи, јер по њој они носе сву одговорност за судбину васпитаника: не само за образовање њиховога карактера, већ иза њихово живчано и душевно здравље. У вези с овим треба уочити и ову истину коју Фројд наглашава у својој последњој књизи, а та је, да сам васпитач (родитељ као и учитељ) мора бити живчано и душевно потпуно здрав, да би могао правилно да врши своју васпитачку дужност. Отуда Фројд вели на томе месту: „Анализа учитеља и васпитача, изгледа има већи профилактички значај од анализе саме деце; исто тако њу је лакше извести.“"=)

Из тих разлога ми ћемо се укратко упознати са Фројдовим учењем о дечјем сексуалитету и факторима и знацима његовог обољења, пре него изложимо техничка начела психоанализе деце. Ово учење о инфантилном сексуалитету изазвало је у науциу почетку буру од негодовања. Данас се оно сматра не само од стране психоаналитичара „као велики проналазак психоанализе“ ,З већ је постало опште признатом истином, иако инфантилном сексуалитету не приписују сви онај значај који он по Фројду има за судбину човека, о коју су се васпитачи нарочито огрешили, јер нити су видели дечји сексуалитет нити су увидели његов значај. Ја сам једном на овоме месту навео шта о томе вели Шарлота Билер.2") Овде ћу навести шта о томе вели један такав научни ауторитет у психологији младићства као што је Ото Тумлирц.“)

2) 5. Егеџа, Гле Ргаре дег Гајепапајуве, Ва. ХЛ, стр. 330, где се вели: „Сада се лако може описати наш терапеутски циљ. Ми хоћемо да исцелимо Ја, да га ослободимо од онога што га спутава, да му понова доделимо управу над Њим (Е5-0ом) коју је оно услед својих ранијих потиснутости изгубило. Ми изводимо анализу само ради овога циља; на тај циљ је управљена цела наша техника. Ми треба да потражимо потиснутости које су се обавиле и да покренемо Ја на то, да их сада уз нашу помоћ коригује, да на бољи начин расправи сукобе него што је покушај његовог бекства. Пошто ове потиснутости припадају годинама врло раног детињства, то нас аналитички рад враћа уназад у ово доба живота“. Ово место наводим, јер сам појмове који се у њему налазе већ објаснио у својим чланцима: 1) „Васпитачка улога родитеља са гледишта аналитичке психологије“, у „Учитељу“ за новембар 1932 и 2) „Појам психоанализе и њен историски развитак“ у „Мисли“ за април ове године, те га сваки може лако разумети ко је те чланке проучио.

22) 5. Бгеца, Меше Еојсе дег Мопезипсеп.., стр. 208. 25) М. Кјејп, Гле Рзућоапајузе дез Кпдез, стр. 120.

му Види „Учитељ“, бр. 9, мај 1932, где се налази моје предавање „Душевни живот у светлости савремене психопатологије“, стр. 641.

25 Обо Титига, Јисепдарзусћојорје дег берепмап, 1930, стр. 54.