Учитељ

50 Е Дим. Ђ. Дим.

школе рада. Пре свега, кад се да прилика, дечја се душа отвори, допушта да утисци зађу дубоко и снаге слободно излију : при доживљају. Доживљај је опет кључ за амбар снага. Постарајмо се, дакле, за доживљаје, онда ћемо развити прихватне и стваралачке снаге. Доживљај даје повод — покрет је из доживљаја рођени рад. Доживљај се стара за утисак а рад даје изражај. Доживљај буди успаване снаге, развија нагон ка раду — а рад управи тај нагон у уређен колосек.

Тада наша школа постаје школа рада, наша учионица постаје учионица и наша разредна заједница постаје радна заједница. Овде не важи више само рецептивност, овде влада сад продуктивност.

А духовни живот наших почетника стоји већим делом у знаку продуктивности. Мали човечји дух већ у првих шест година живота неће само да прима, већ пре свега хоће да изрази и своје утиске, хоће да прича, да извештава, да ствара својом стваралачком фантазијом свет по својој слици, хоће да претставља мимички, цртањем и пластички, хоће да броји, упоређује и гради.

Свем хотењу и моћи нова школа иде даље у сусрет, она најпре не чини ништа друго, него наставља начин дечјег рада из предшколског доба, другим речима: нова школа не пресеца као стара испредене конце безобзирце, већ наставља развијајући духовни живот детета. Она овим решава проблем, који је у старој школи несједињена противност: решава проблем школе и живота. У новој школи, школа и живот значе једно исто. Ново васпитање потпомаже само природно развиће, оно. подубљује живот, потенцира га.

У светлости развијања, стварања човека решавају се сами од себе сви дидактички и методички проблеми. Ту се. на пр. показује без увијања да сва почетна настава може бити. само укупна настава. При игри дете не вежба дуготрајно један рад, оно га у раду промени; оно негује више занимања у исто доба; оно при цртању и говори, при говору гестикулира, при певању удара такт, при грађењу са дрвцима или каменчићима. и броји, при бројању говори итд. Хоће ли прва настава да даље. гради развијајући, онда не сме почети одмах са предметном наставом (одељено: матерњи језик, религија, рачун, цртање итд.) и поједини посао вежбати пун сат, — тиме ће малишане заморити и убити њихово интересовање — него мора, полазећи од доживљаја, да околину свестрано обради. Ухо и уста, око и рука морају се такмичити међусобно. Певајући се мора играти, играјући бројати; прилика се даје на сваком кораку. Тако се дневно броји и рачуна, а рачун се не јавља као предмет по наставном програму и распореду. Само почињемо, да и околину схватамо и обрађујемо бројно, како је на пр. у осталом тражимо да схватимо као свет облика и материје.