Учитељ

О педагошком интелектуализму 200.

игру са недозвољеним, која долази до „преступа“, — на све то понављамо школа не обраћа пажњу, ње се то ништа не тиче. Вера у „васпитну наставу наивно мисли, да чисто интелектуално развиће може да унесе јавност и ред у узнемирену душу младежи; школа пролази поред основних покрета у ученику, ограничавајући се једино на то, што се сматра за интелектуално развиће у ово време.

Идеја „васпитне наставе“ имала је и има само „заштитно“ значење, она помаже педагошкој мисли да се одржи на старим позицијама, да сачува централно значење у школском животу за оно, што је до сада код ње било главно. Не одбадујући васпитне задатке, дајући им извесно место и правећи највеће уступке, педагошка мисао инстинктивно осећа да се у садашње доба љуљају саме основе школскога рада, а у тој борби за старе стубове идеја „васпитне наставе“ је савезник у кога се полажу наде! Сам наставни процес признаје се као снажан чинилац васпитања...

Време је да се приступи питању о задацима школе с пувом одважношћу, не бојећи се кидања са традицијом, не плашећи се и тога, што се „живот“, тј. традиција и садашњи начин живота противе ревизији главних школских проблема. Потребно је да се нађе нека полазна инстанција, неоспорност коју би сви признали, и да се изгради појам школе, изради њен план по главним директивама које долазе од те инстанције. Посао је педагошког стваралаштва да се овај план обуче у такве облике да се задовоље и максимални захтеви „живота“. Али треба одмах мислити и о проблемима школе независно од ових захтева, јер су они променљиви, често случајни и, у сваком случају, подлеже претресању.

Школа мора дете да припрема за живот, мора да потпомаже откривању и развићу његове личности, његових сила, да би оно у периоду самосталног живота овладало „традицијом“ (овде се подразумева и знање) у самом себи, што ће му за живот бити потребно. Формулишући тако задатке школе, ми их донекле формално дефинишемо, пошто не говоримо о садржају тога, шта је потребно припремати за живот. Али сада је за нас важно да утврдимо овај заједнички и, разуме се, неспоран задатак школе. Помоћу школе ми помажемо процесу дечјег растења; наше искуство живота, закључци историског развића и најзад наши идеали говоре нам шта је сваком човеку потребно када ступа на пут самосталног живота. Ми ништа не можемо натурити детету, зато што не постоји идеал један за све: свака индивидуалност мора да нађе сопствени пут за своју идеалну форму. Етички плурализам, тј. признање да постоје многе идеалне форме,“) разуме се, не искључује изве-

ж) Неизбежност етичког плурализма за педагошку мисао је сам истицао у једном своме ранијем раду, под написом „Принцип индивидуалности у психологији и педагогици.“