Учитељ

278 В. Зјењковски

сна заједничка начела у сфери вредности, али идеална форма, чијем откривању и остварењу у себи човек тежи, има не само ове заједничке црте, већ и низ чисто конкретних страна. Зато, кад не постоји истина у педагошком натурализму, тј. признање да се васпитни задаци исцрпљују једино развићем дечјих сила без осветљавања свега процеса светлошћу идеала, онда није у праву ни педагошки идеализам, који целокупан васпитни процес потчињава једном за све подједнаком идеалу. Идеалну форму којој иде и мора ићи дечје развиће мора да нађе сама личност која се развија, а искуство наставника, његова проницљивост и његов дар само помажу личности да пре то опази, што је још прекривено маглом и једва оцртано у својим контурама. Идеал „хармониског развића личности“ црта идиличну слику мирног упоредног развића различних сила у детету, али ова идила ни мало не одговара стварности. Нигде и никада није било „хармониског“ развића човечјих сила, чак обрнуто наше је развиће пуно дисонанса, неједнаког растења различних функција, узајамног потискивања и „борба“ разних сила у нашем бићу. То не треба никога да чуди, јер је сама структура наше душе таква, да ваља говорити о њеној „хијерархиској“ конституцији. Како у нашем телу постоје органи чије слабљење или чак уништење не повлачи за собом смрт организма и органи (на пр. срце) чији прекид рада значи смрт организма, тако и у нашој души постоје централне силе и силе другога реда. Живот душе, њено „нормално“ развиће, разуме се, да претпоставља у исто време и развиће свих њених сила, само што овај процес нема „хармониски“ карактер; нужно ЈЕ да се се сачува у детету правилна пулсација главних сила, као што је нужно у физичком васпитању да срце правилно ради. Одмах ћемо да нагласимо да интелекат никако нема централно место у систему душевних сила. После Хербарта немогућ је повратак на интелектуализам у психологији: саме Хербартове крајности показале су се као историски корисне, јер су помогле да се савлада његова општа концепција. У непосредној садашњици јако је популаран и врло привлачан за наставнике психолошки волунтаризам, који вољи даје централно значење у склопу душе, али се и овај систем сада напушта... Ја се лично с потпуним убеђењем придржавам гледишта, да главни и централни положај у души заузима емоционална сфера, чија болест и здравље условљава здравље и болест свега нашег бића. Не толико нормална психологија, али психопатологија овај став потврђује у читавом низу случајева необично убедљиво.

Ако не постоји „хармониско“ развиће личности, или склоп душе има хијерархиски карактер, ако се васпитни утицај на децу садржи у томе, да им помогне да постану самостални људи и да нађу свој идеални облик, у коме ће личност