Учитељ

О педагошком интелектуализму 219

постићи своје више стваралачко цветање, — онде се улога школе у овоме процесу своди на чување и развијање основних сила душе и у давању деци свега тога, што она, путем личног искуства, не би могла добити у потребно време и у потребној потпуности. Давање знања деци мора да постоји: деца биим без наше помоћи у своје време могла да усвоје знања која су им нужна, али школа у тај процес уноси ред и систем, олакшавајући и убрзавајући тако сам процес. Школа, на тај начин, мора и да „обучава“, тј. мора да узме активно учешће у развићу ума, у усвајању различитих знања, које се врши и изван школе. Деца (младеж) сама теже светлости, знању; интелекат који се развија сам их позива на најдубље и свестрано схватање стварности. Школа уз ово додаје читав низ специјалних знања и навика, чија се целокупна вредност доцније открива младежи и чије значење она, у школском периоду, још не схвата. Све је ово врло добро, све ово мора да постоји у школи, али то собом не одређује главни задатак школе. Ми морамо да ступимо у живот са максималном разницом знања, то је тако, али извор стваралачке снаге у нама није ни мало везан са интелектом, са нашим знањем! Сав смисао „детињства“ налази се у припреми за самостално стваралаштво у животу, зато је чување и развијање нижих стваралачких сила, стваралачке основе душе, први и основни задатак школског васпитања. Није реч о развићу „активности“ саме по себи: навике делања и развиће воље имају тако исто значење другога реда, као и навике ума, као готова знања. Ако у нама постоји стваралачка снага, онда ће и развиће интелекта и активности бити потпоре од велике вредности, али ако је у нама угашена, ослабила или пригушена сила стваралаштва, онда ће све богатство навика ума и активности бити мртви капитали! Али ако се сам процес развића ума и активности тако развија да постаје узроком слабљења стваралачких сила и препрека основног извора стваралаштва, онда ће и школа и све наше васпитно утицање на дечји живот бити обратно ономе што се мора чинити. Зар се ово не може да упореди са оним физичким васпитањем које би развијало све мишиће, створило многе телесне навике, а у васпитном процесу разорило срце тако, да човек буде неспособан да се користи свима својим постигнутим успесима2 Зар ми не знамо, да постоје периоди, када се срце развија у неједнаком односу према другим органима и да за то време треба напустити физичка вежбања» Резултат физичког васпитања које развија мускулатуру а болесно и неспособно срце, значи потпун неуспех таквог физичког васпитања.

Међутим наша школа тако често даје исте резултате! Из школе излазе људи с низом знања и навика, али са отупелим погледом и према своме раду и према животу, са отсуством сваке стваралачке снаге и иницијативе... „Наставни“ процес