Учитељ

282 В. Зјењковски

вилно решити, ако не буде решено питање о развићу стваралачких сила, тј. развићу и цветању емоционалног живота у нама. Савестан став према првом задатку (задатку наставе) сасвим природно га повлачи у други план, а на прво место истиче други задатак: Педагошки интелектуализам, уколико се односи на питање о задацима школе, мора неизбежно да пређе у педагошки емоционализам. Развиће интелекта је делимичан и изведен задатак, па ма каква била практична вредност развића интелекта и ма какви га озбиљни мотиви истицали на први план, јер природа душе, њен хијерархиски склоп, уносе тај задатак у један општији задатак. За развиће интелекта, за узане интелектуалне задатке, нужно је развиће оне психолошке „базе“ на којој се изграђује целокупно стваралаштво живота. Нека развиће интелекта буде циљ, а заштита и ојачање емоционалног живота средство, али у таквом схватању ствари педагошки интелектуализам губи све своје слабе стране и има само оно значење, да је нужно развиће интелекта. У таквом облику интелектуализам не само што није опасан, већ је и оправдан. Била би велика погрешка, када се прихвати централно значење емоционалних покрета у психологији стваралаштва, да се ставимо на позицију сентиментализма, тј. на страну развића осећања као таквих, одвајајући их од њихове природне везе са свим психичким животом. Развиће интелекта, његово припремање за решење питања живота, мора бити ограничени део васпитања, али се не сме мислити да се интелекат, као такав, може развијати, Прави субјекат психичке еволуције је уопште сва душа а не нека њена посебна функција. Главна погрешка педагошког интелектуализма и јесте у томе, што је он на прво место истакао развиће интелекта, игноришући целосан, органски карактер психичког бића. М када на место педагошког интелектуализма истичемо педагошки емоционализам, ми га за све време разликујемо од сентиментализма, тј. од развића осећања као таквих. Заменити једну једностраност другом нема никаквог смисла: педагошки емоционализам подвлачи само централно значење емоционалне сфере у хијерархији душе, у развићу стваралачких сила. Када ми истичемо да је задатак школе и свега нашег васпитног утицаја на дете утицање на развиће стваралачке личности у детету, онда ова формула обухвата оно што је најбитније. У потпуном складу с тим, што се природа детињства објашњава његовом функцијом, као период припремања за зрео и самосталан стваралачки период живота, и задаци васпитања, тј. потпомагање детету у овој његовој припреми за живот, садрже се у помоћи детету да ово сачува, ојача и развије у себи стваралачке снаге. Потпуно је јасно, да ту улази и развиће интелекта, као снажне наше сазнавалачке силе. Али због тога, што је стваралачко језгро наше личности, извор њених стваралачких сила, најинтим-