Учитељ

Земљопис у народној школи 32%

Грађа из стварне наставе предвиђена за 1 разред има мало или нимало земљописног материјала. Али стварна грађа предвиђена у тачци 1. програма за Џ разред чист је земљописни материјал припремног течаја:

„|. Вежбање у посматрању, мишљењу, говору и у ручном раду.

Појам о породици, задрузи и општини. Село и град. Занимање становништва.

Четири стране света, Сунце, Месец и звезде. Појам о брду, долини и реци. Цртање учионице, школске зграде, дворишта, улице и најглавнијих путова као увод у земљописну наставу.

Годишња времена: дан и ноћ, седмица и месец.

Посматрање, именовање, описивање и цртање и других. предмета из околине. Кратка усмена упоређења сродних предмета.“

Наведени наставни материјал узет је из света непосредног дечјег опажања. Услов је да он буде од деце претходно чулно опажен, а по том у мишљењу прерађен. Школска обрада тога: материјала има двострук циљ: говорно развијање деце и уношење реда у несређене, хаотичне дечје доживљаје. Ово друго претставља право школовање дечјег мишљења, преваљивање тешког пута од опажања до појма. Његова је вредност, дакле, чисто формална, што значи да је у мишљењу а не у материјалу. За земљопис је од значаја због тога што. се врши на томе материјалу. Права настава земљописа црпиће одавде у толико већу корист у колико је формална обрада ове грађе била боља. Ваљаност те обраде огледа се у степену сређености и прегледности с којом се изводи стварна настава. Поступак се састоји у слободном разговору деце о изабраном предмету неке стварне области. Учитељ прати ток разговора и труди се да децу (пошто су примили — у посматрању — и дали у разговору — довољно појединачних посматрања) упути на сређивање материјала. Настава је успешна тек онда кад ученици осете да, иза појединости и изнад њих, има нешто више, постоји нека виша целина која те појединости уједињује и чини разговетнијим. У ствари ученици се наврћу на пут научне систематизације материјала, навикавају се да у појединостима траже целину тј. да улазе у научан начин мишљења (пред њима се „открива“ наука а не предаје). Погрешно би било кад би учитељ долазио пред децу са готовом целином (системом) да је пред њима рашчлањава (дедуцира) у познате појединости из којих је она састављена. Не, учитељ полази од. онога што је ученицима познато, од појединачности, а целина треба да се роди, открије у њихову мишљењу. Два су најобичнија огрешења о такав начин рада. Прво је у томе што се из наклоности за интересовањем деце, које је увек упућено на