Учитељ

410 Надежда Петровић

претскаже како ће се овај или онај човек, ова или она животиња понашати у једној одређеној ситуацији.

И док су Американци изграђивали ову своју психологију — бихевиоризам, Немачка је са своје стране дала једну нову, чисто немачку психологију, под именом духовнонаучне психологије (еејаев ми ззепзсћан Шесће Рзусћојогле), чији је први и изразити претставник Дилтај, а која је свој најјачи израз наш“ ла у Шпрангеру. М ова психологија претставља једну врсту објективне психологије, иако са полазном тачком и методом сасвим различитом од бихевиоризма. Творевине објективног духа јесу полазна база ове науке, а психолошким проблемима приступа она са тла духовних наука. Човек живи у свету културних добара, у сфери лепог и узвишеног, у социјалном и државном поретку, у везама са религијом; као полазни предмет психологије имају се узети ова уплитања човека у више димензиснални систем вредности, али уз аксиоматичну прет“ поставку да „смисаоне везе“ које се манифестују у доживљајима граде један космос, и тако пружају могућност једне јединствене теорије.

Тако, дакле, ослобођење психологије од њене старе форме, које су покушавали да изведу и персонализам В. Штерна (по коме психичко бивање не може се изграђивати из елемената, него се има схватити одозго, само из „целине личности“, која има смисла и у којој се сви елементи узајамно подупиру и условљавају) и њему по основној тенденцији сродна „психологија форме“ Вертхајмера, Келера, Кофке (по којој се појединачна појава може разумети само полазећи од целине, те се елементарни процеси имају посматрати као де лови Теђепфееп Сезатсезсћећеп5), то ослобођење имало је бити радикално изведено тек од ових двеју супротних струја, од којих је једна, духовнонаучна психологија, дала пуну важност психологији стављајући је међу духовне науке, а друга —- бихевиоризам — међу природне науке.

Наш циљ је упознавање са бихевиоризмом, његовим значајем, развитком и перспективама за будућност; да лим у колико је непомирљив са интроспективном психологијом; у колико је чисто америчка доктрина. Али пре него што пре“ ђемо на излагање и критику бихевиоризма бацићемо поглед и на главне струје савремене француске психологије.

Да се добије слика главних струја савремене француске психологије, довољно је имати у виду Тгане де Рзусћојосле од С. Оштав, 1924, који претставља колаборацију свих савремених капацитета француске психолошке науке, и у коме, и поред тежње да се што објективније излажу и објасне психолошке чињенице, морао се ипак испољити овде-онде гнозеолошки став њених аутора. — М тако наилазимо на тенденције ка рационализму (дух, кога унутрашња опсервација и