Учитељ

412 Надежда Петровић

Да све ове правце критички разгледамо, да им испитујемо везе са правцима у Немачкој, није циљ нашег излагања. Али се међу овим разним струјама истиче један снажан правац савремене француске психологије, бихевиоризам у једном специјалном облику као „психологија реакција“ (рзусћоЈогје де гбасНоп), који нас директ интересује, и о коме ће доцније бити више речи.

П Бихевиоризам Џона Уотсона и амерички бихевиоризам уопште.

Најизразитији и најконзеквентнији претставник психологије која наместо појма свести ставља појам бихевиора, а која је нашла најподесније тле у Америци, где ће се неговати, развијати и модифицирати у разне правце, јесте Џон Уотсон. Али како је директна веза између студија о животињском бихевиору из прве деценије ХХ века и бихевиоризма несумњива, то се као њен виртуелни оснивач у Америци има сматрати Лојд Морган, енглески психолог, који је први изразио потребу да се сваки корак у акту једне животиње утврди пре него што се приступи тумачењу самог акта. Његови експерименти о учењу код животиња, иако малобројни, имали су велику интерпретативну вредност. Морганов рад је инспирисао америчког психолога животиња Е. [.. ТћогпафкКе,-а, који је први почео систематско испитивање животиња, у чему му следују Уегкез, АПеп, Рогјег, Јоћпзоп, Еасћагдазоп и др.. Први пут се у овом периоду испитује човек као члан животињског царства (5, Газћеу), утврђује се битна сличност између учења код човека и код животиња.

Али се као правац бихевиоризам још није био искристалисао, нити је ико од испитивача животињског бихевиора покушавао да избегне уплитања свести у тумачење људских и животињских радња, све до појаве Уотсонових расправа »Рзусћојосу а5 ће Већалошл5! Млелуз И« 1918 и »Ппабе апа АНесНоп т Већоиг« 1913 и његовог дела »Већамошат — Ап а лодисНоп. о Сотрагануе Рзусћојову« 1914, када су први пут и употребљени изрази „бихевиоризам“, „бихевиористички“ и „бихевиорист“.

У својој првој концепцији почивао је бихевиоризам на доста неодређеном појму образовања навика. Рад Павлова на условном рефлексу, због своје усредоређености на гландуларне рефлексе, предмет дотле једва дотицан у психологији, играо је незнатну улогу за бихевиоризам, што се већ не може рећи и за рад Бехтерева на условном моторном рефлексу, испитиваном на људима. Важни значај примене методе условног рефлекса на људски бихевиор показали су затим радови Лашлија на условном пљувачном рефлексу код човека и Уотсона и Рејнера на условној емоционалној реакцији (страху) код човека.