Учитељ

418 Надежда Петровић

менталној методи, којом се служи бихевиористичка психологија, а проблеми од актуелног значаја, рад Уотсонов у овој области заслужује признање, али овде нећемо тражити ничега битно новог ни нарочито карактеристичног по његов ставу психологији.

Бихевиористички схваћено, памћење је, међутим, „општи термин да изрази чињеницу да се после периода непрактицирања извесних навика — експлицитних телесних навика, експлицитних вербалних навика, имплицитних вербалних навика — функција није изгубила, него се сачувала као саставни део индивидуалне организације, ма да је, услед неупотребе, могла претрпети веће или мање оштећење“. (стр. 325).

Како нас нарочито интересује генеза и памћење експлицитних и имплицитних говорних навика (гласног и безгласног говора — мишљења), Уотсон сматра да је најзгодније да их испитује издвајајући их од осталих навика, иако се оне, као што ћемо видети, по својој природи не разликују битно од осталих експлицитних телесних навика, а и развијају се и преплићу заједно са њима. На ово издвајање, каже он, навели су га чисто дидактички разлози јасноће и лакоће излагања, а нама изгледа и потреба да одбрани и образложи своје оригинално становиште: мишљење је акција говорних механизама. — Као аргуменат за то служе му најпре изучавање анатомије и физиологије ларинкса и остале његове околине, који би (ако су ова истраживања поуздана) имали доказати да ларинкс може производити покрете који и без изражавања у гласовима имају значај инструментални и симболички; да је тихи говор могућ и без ларинкса ако ваздух само пролази кроз фаринкс; а ако је и фаринкс уклоњен, да индивидуа ипак врши све покрете образа, грла, језика, груди, који на себе преузимају функцију артикулисаног говора. Кад би се организација говора, дакле и само мишљење, уништењем сензоромоторних механизама хтела онемогућити, вероватно би експерименат проузроковао и смрт самог пацијента. — Експлицитне. вербалне навике формирају се на тај начин што се вокалне навике, вокални акти асоциирају са активностима руке, шаке и постану способни да замене ове под утицајем потреба околине, које, све компликованије за дете, захтевају све већма супституцију вербалних навика наместо телесних. Говор је социјална тековина у истој мери као и све остале телесне навике. Гласни говор, који се развија у социјалној средини постаје важан део тоталне интеграције индивидуе. Ову интегранију индивидуе не руши нимало мишљење, које се као имплицитни говор јавило само као израз економије. Међутим, нехотећи да схвате мишљење као један виши процес организације, неки су психолози, излаже Уотсон, начинили од њега мистерију, нешто чије манифестације можемо видети, али чију су--