Учитељ

Бихевиоризам и сродни правци 419

штину не можемо никад открити. Други су схватили процес мишљења као корелат кортикалне активности. „Они тврде да је оно нешто, нико не зна шта, што се може очигледно обављати у отсуству сваке мускуларне акције. Ако је наше гледиште тачно, оно (мишљење) је конститутивни део сваког процеса прилагођавања. Оно није у суштини различно од играња тениса, пливања или ма које друге експлицитне активности, осим што је скривено за обичну опсервацију, комплексније и и у исто време краће што се тиче његових делова него што би и најбржи од нас могао наслутити“ (стр. 346). Решавање нових и тешких проблема, које једино неки психолози сматрају за мишљење, по њему је исти тип понашања који имамо ну понашању пацова затвореног у компликованом лабиринту. Кад се наједе, он заспи, сви покушаји за ослобођење изумиру. Човек, који је „а уеграЏу ђећаупо аттај« постизава потпуно прилагођавање (проблем је решен), чим је дао какав вербални (или други) одговор, који чини да изумиру интраоргански стимули који га гоне на дату вербалну активност,

Али како мишљење није приступачно опсервацији, то интроспективисти пребацују бихевиоризму да се он стварно служи интроспекцијом, па затим екстериоризира процес мишљења објашњавајући га као функцију ларинкса и других моторних процеса. Овај приговор Уотсон мисли да одстрани на тај начин што закључак да се обавља процес мишљења 06Јашњава логичким закључком: „у оним случајевима кад одговор на стимул није непосредан, него се најзад јавља у некој форми експлицитног вербалног или мануелног понашања, дозвољено је рећи да се нешто обавља и да то нешто свакако није у суштини различно од онога што се догађа кад је ово понашање експлицитно“ (стр. 351). Пошто овакво објашњење задовољава сва факта, аргументира даље Уотсон, закон штедње налаже да претставници „претстава“ и „мишљења без претстава“ докажу потребу таквих „процеса“ и докажу објективно њихово постојање. — Наместо визуелне претставе ставља У. визуелну реакцију, која би била омогућена тим што је ретина, како изгледа, снабдевена центрифугалним нервним елементима, који јој омогућују визуелни стимул у отсуству стварне светлости. И тако би бихевиоризам био претставник конзектвентног монизма стављајући насупрот »ујаца! ппасе« дуализма »угзџа! геасНоп«. За то своје монистичко становиште претендује Уотсон да је чисто од филозофије. — У погледу експеримента код мишљења, изјављује он, нисмо у горој ситуацији него физиолог који познаје резултат лучења једне жљезде, али не и сам унутрашњи процес.

Што се пак тиче најтеже критике на бихевиоризам: не објашњава „значење“ (ће театпе), биховиоризам одговара на њу означавањем овога проблема за чисту апстракцију, која

218