Учитељ

420 Надежда Петровић

се никад не јавља у научном посматрању понашања. Ми. посматрамо само оно што »апша! ођ ћштап« ради, „он мисли“ оно што чини (ће »теапз« ућаћ ће 40е5). Отуд „исцрпите концепцију акције тј. експериментално одредите све организоване одговоре које дати објект може да изазове у датој индивидуи и ви сте исцрпли сва могућа „значења“ овога објекта за ову индивидуу... Ако сматрамо мишљење као форму акције упоредиму у свим битним тачкама са мануелном акцијом, овакве спекулације које се тичу значења у мишљењу губе своју мистичност и отуда и своју драж“ (стр. 959).

После ових студија о елементима људског понашања прелази Уотсон на посматрање утврђених система навика, на посматрање организма у раду, на курву рада и све утицајне факторе на рад. Затим испитује личност и њене поремећаје, при чему се ставља на гледиште здравог разума, док се лабораторији не буду више оспособили за то.

У излагању Уотсонова становишта можда смо били мало дужи него што би било потребно за карактеристику њеног гнозеолошког и филозофског става, али смо ми желели да се из овог прегледа добије нешто потпунија слика једне бихевиористичке књиге, и то оне која је стекла признање сугестивног и оригиналног синтетичког излагања ортодоксне објективне психологије (како се за њу изјаснио А. Пиерон). Врлине и недостаци читавога правца већ би се дали назрети. Али пре него што пређемо на критику управљену на бихевиоризам са разних становишта, морамо се обазрети на наш ранији исказ да бихевиоризам није добио један једноставни израз, који би нам приказао ма који његов претставник, већ да исти правац има огроман број својих претставника, који сви говоре о бихевиору и у име његово прогањају интроспективну психологију, али да је у ствари много разних бихевиоризама, и да сам израз бихевиоризам узима код разних претставника и разна значења.

Како се са свим његовим формама нисмо могли упознати непосредно, то ћемо се у указивању на њих ослонити на А. А. Бођаск-а, који је у својој књизи Већаујопзт апа Рзусћојову дао исцрпну класификацију бихевиористичких праваца уз оштру критику бихевиоризма. Његово дело показује добро познавање ове психологије, њених извора и њеног проспекта. Он најпре разликује од бихевиориста пребихевиористе, који су помогли и припремили бихевиоризам, а међу које ставља Робек све материјалистичке доктрине; Павлова; Џемса; реалистичке филозофе 'оодђпдге-а и Висћ-а; биологе са њиховим непријатељским ставом према психологији и нарочито биологе који су испитивали тропизме нижих организама итд. Бихевиоризам се затим јавља као прави бихевиоризам, који је најконзеквентнији; психо-бихевиоризам, који поред студија