Учитељ

Бихевиоризам и сродни правци 423

логије, умањивање њеног угледа пред иностранством и пресецање веза између америчке и европске психологије.

Робекова критика на бихевиоризам, коју ћемо најпре изложити, обухвата углавном ових неколико тачака: филозофски став и логички апарат бихевиоризма; његов основни појам бихевиор; његов успех на експерименталном пољу; погодност његову за примену.

Бихевиоризам сматра себе независним од сваког филозофског правца, управо он себе назива антифилозофским. Али као свака наука тако и он својим ставом према духовним феноменима одредио је и свој филозофски став. Разлика између физиолошке психологије и бихевиоризма и јесте у томе што је прва дуалистичка, а други монистички. Бихевиоризам је у ствари материјализам. Неки од његових претставника схватајући духовни ред само као други нервни ред (еј), траже да се и овај испитује и на тај начин се показује зависни од теорије паралелизма; али најконсеквентнији претставници бихевиоризма су чисте монисте: по њима психички ред не заслужује никакву пажњу и они га потпуно занемарују, као нпр. Уотсон. Његова психологија и није друго до скуп разних резултата других наука: физике, физиологије и биологије, који су само етикетисани као бихевиоризам. Уз то му пребацује и неорганизованост и несистематичност. Уосталом, бихевиористи сви од реда чинили су, по Робеку, крупне логичке грешке, међу којима им је најосновнија: да проблематичне и недоказиме ставове узимају за сама факта. И у овоме је, тврди Р., највише грешио сам Уотсон, кога неки називају »епГапе [еггђје« бихевиоризма. Подлога свих тих грешака био би сам њихов филозофски став материализам — бихевиористе се нису ни потрудили да образложе своје основне појмове, нити да се обазру на своје претходнике, заступнике материјализма, на Огиста Конта, Курно-а и др.

Објективност бихевиоризма имала би доћи од његовог основног појма, појма бихевиора. Али упознавање са бихевиористима указује на нејасност његову и неједнодушно схватање овога појма. Наместо појма свести нејасног и непрактичног, они су хтели ставити као полазну тачку психологије други објективнији појам, али недостаци овога нису нимало мањи. Већаујог означујући серију или групу активности или процеса посматраних као једна целина најкаректеристичнији је за организме, али се он може применити и на неорганске супстанције, и онда: шта би спадало у психологију Али ако би и допустили да се бихевиор има онде где постоји интеграција рефлексних одговора, а да ове у неорганском свету нема (организација, дакле, која постоји у неорганском свету није једнака оној у органском свету), опет би остале разлике у одосу на схватање самог бихевиористичког акта. По Уотсону