Учитељ

4926 Надежда Петровић

и недостатку перспективе“, и да се, иако је данас израз бихевиоризам популарнији него икад, не сме разликовати бихевисризам од психологије која се само служи тим изразом „бихевиор.“

За схватање односа физиолошке психологије и бихевиоризма ваља се обазрети и на мишљење које је изнео Мизато у Рзусћогогу апа Већаујогзт. Бехавиоризам, по њему, доживљује крах изједначавањем феномена духовних, као мисли, са понашањем. Паралелност између промена мускуларних и гланду„ларних с једне стране и духовних промена с друге стране не доказује и њихову идентичност. Бихевиоризам доноси само методу. Са теоријске тачке гледишта три су става могућа за њ: 1) може дефинисати и испитивати понашање и називати то психологијом — без икакве контроверзе; 2) може идентификовати све духовне феномене са понашањем — онда је у заблуди; 3) може усвојити хипотезу да се понашање може 06јаснити само собом без обзира на духовне феномене — али онда без јустификације.

На континенту, изузев симпатија и сродности са бихевиоризмом извесног правца француске психологије, с којим ћемо се посебно упознати, бихевиоризам је остао углавном непризнат и туђ. Експериментална психологија у Немачкој — која је своју методу израдила у смислу емпиријске методе физиологије и медецине, прилагодив је психолошким објектима и поступку дескриптивне психологије,.а главну тежњу усред“ средила на испитивање личности и целине, однос елемената и целине — и духовнонаучна психологија обе су, изгледа, далеко од бихевиоризма. М они центри у Немачкој који се држе још метода произишлих из физиологије чула, који чувају историјски континуитет и методски вредне тековине прошлости, разликују се знатно својим ставом од бихевиоризма, јер им је, као и свој физиолошкој психологији битна метода интроспекција, а фундаментална база дуализам.

В. Келер, претставник психологије форме (СезгаИрзусћојогје) полемише против бихевиоризма, који одбацује интроспекцију као научну методу и премашајући свој циљ, одбацује и дата непосредног искуства, а тим и полазну тачку свих научних испитивања. М сам физичар, међутим, полази од наивне перцепције спољнег света, да у њој самој начини избор, ограничавајући све више део непосредног искуства, али никад не напустив га потпуно при изградњи својих хипотеза. Изрази објективно и субјективно примењују се само на непосредно искуство и служе да му само разделе поље. Ако укупност непосредног искуства зависи од неких физичких промена у нервном систему посматрача, оне нису предмет непосредног посматрања; оне се тек имају конструисати полазећи од непосредног искуства, заједничке базе и психо-