Учитељ

Бихевиоризам и сродни правци 425,

за ово становиште поставља разлику између „понашања вишег и нижег ступања.“ У правима бихевиоризом је потиснуо један од фундаменталних појмова „намеру“ за дело као чисто духовни акт. У психијатрији, где је бихевиоризам спровео Уотсон, наместо ранијег критеријума здравог и болесног духа: способност контроле као чисто свесне функције, постављен је критеријум „правих и рђавих навика!“ У области религије компликовани појам вере (ђеће!) и посебно „религиозног веровања“ свео би се на позитивне и негативне органске: реакције! Области социјалне психологије и социјалних навика освојио је бихевиоризам најбрже, јер је ту имао да сузбије један и иначе споран појам, појам „колективне свести“. Уосталом, он је наместо њега ставио исто толико нејасан појам. »Жће Ђећамјог ОГ сгохд« (понашање гомиле), и онда су се јавиле тешкоће: како ће се он испитивати, да ли испитујући понашање једне индивидуе или понашање целокупне групе, и у чему би се ово друго састојало По Периу бихевиор индивидуе пред гомилом не разликује се од бихевиора пред мртвом ствари — дакле, асимилаторски фактор у случају интеракције људске не постоји. Многи бихевиористи, пак, у овој области преводе само на језик бихевиориста резултате који су засновани на појму свести. За противнике бихевиоризма бихевиористи су одбацили фундаменте извесних наука ненадокнадив. ах ничим вреднијим.

Робек чак не признаје бихевиоризму ни неки нарочити успех на експерименталном пољу или бар никакав већи успех него што су показале методе којима су се служили интроспективисти као нпр. Вунт, Штумф, Минстерберт, Тиченер. Иако се бихевиористи бране од интроспекције при експериментисању, на који начин могу доказати да у интерпретацију и анализу чињеница не уносе своју интероспекцију2» Поред свих успеха које је показао у домену памћења, бихевиоризам не може да избегне највећу тешкоћу: у садашњем понашању нема ничега што би показало да је његов објекат „прошао“. Једини проблеми у којима му се не може порећи успех јесу чисто физиолошка испитивања и статистичка набрајања аката и покрета. — По Робеку и сама тежња бихевиоризма да сузбије лектиру „филозофске“ литературе интроспективизма остала је без успеха, јер се студент за ширу и потпунију базу психолошку морао њој вратити.

Ни противници нису ипак одрекли сваку вредност бихевиоризму; признали су му важан утицај на физиологију, коју је упутио на студију интегрисаног организма наместо студије. појединих органа, а тим је индиректно помогао и психологију, којој је физиологија помоћна наука.

Мишљење овога критичара је да је бихевиоризам већ упрешао зенит своје славе“ благодарећи својој „фриволности