Учитељ

Психологија чишања 507

ција речи није изазвана јасним оптичким схватањем појединих слова речи, већ само појединим њеним деловима. Према једној теорији то су делови спољнег облика речи, а према другој то су опет њена доминантна слова.

Трећа теорија, чији је оснивач Киршман, ослања се на делатност индиректног виђења при читању. Она дакле тврди, да при обичном начину читања један део речи запажамо директним виђењем, док други део речи примамо само индидиректним виђењем. Нарочито се истиче, да фиксирање одређеног дела реда или фиксирајућа пауза, а то је тренутак кад се око налази у миру, није први или једини видни утисак у току пропеса читања, јер је фиксирана или директно виђена реч пре тога била виђена индиректно. При обичном читању видно поље је дакле испуњено мноштвом видних објеката, који се на ивици мрежњаче отсликавају, а који пак не могу бити аперцеповани, те стога остају нејасно запажени. Опитима је утврђено, да индиректно виђење има у процесу читања утицаја не само на смер фиксирања, већ исто тако и на репродукцију видних престава, чиме се олакшава и аперцепција индиректно опажене речи. Доказало се, да су речи, које су биле индиректним виђењем приправљене за аперцепцију, биле у ствари боље и лакше аперцеповане.

Важну улогу у теорији читања „играла је Хелмхолцова теорија виђења, према којој се може јасно видети само у средишту центра, а који је у исто време аперцеповано поље опаженог предмета. Треба ли јасно да видимо цео предмет, морају се сва његова места постепено фиксирати, т.ј. морају постепено доћи у средиште мрежњаче. На исти начин можемо познати и речи само тако, ако се поједина слова постепено отсликавају у центру мрежњаче. И као што само постепено упознајемо поједина слова, исто тако поступно репродукујемо и поједине гласове. Ова физиолошка теза постала је пак основом гласовне односно слоговне теорије читања.

Ово питање оптичког опажања је врло важно и за теорију читања, нарочито је кретањима очију посвећена највећа пажња, јер се мислило, да нас тачније посматрање кретњи очију може поучити кад управо читамо: да ли тада, кад фиксирамо, т.ј. кад су очи у миру, или тада, кад се крећу по редовима, прелазећи из једне фиксирајуће паузе на даљу фиксирајућу паузу. Ердман-Доџова и друга испитивања кретња очију утврдила је тачну величину и трајање кретњи очију као и трајање и места фиксирајућих пауза. Тако је нарчито утврђено, да кретње очију нису исте, некад прелазе три слова, други пут опет обухватају по неколико речи, а понекад се покрети врше уназад. Деарбонова темељна посматрања кретњи очију упозорила су на колебљиве покрете очију,