Учитељ

Бпологијско учење о наслеђу 659

што му је урођено. И као што бирамо између коња једне за трку, друге за вучење терета итд., тако ваља да, по Квин тилијанову учењу, бирамо и људе по њиховим наслеђеним особинама, како би сваки од њих радио оно што је зањ,а да се не плете у посао који не може примити на своја леђа и носити га како треба. Уосталом, то је тражио и Платон у својој „Држави“ истичући као посве оправдан захтев „да сваки врши што је његово“, тј. онај посао за који га је одредила сама природа у часу његова зачетка.

Али докле Платон, Квинтилијан и Коменски нису право знали у чем је снага наслеђа, него су је тек наслућивали, ми смо данас, на основи једне доста младе науке која је баш у наше дане у напону своје снаге, начисто у чему је важност урођених особина. Наслеђе је, заправо, један од главних делова биологије. Зато ко хоће да разуме до чега стоји образовање, потребно је да се бар у главним цртама упозна с науком о наслеђу, у вези с биологијом.

[ Наука о ћелији

Да дознамо шта је наслеђе, настојаћемо у првом реду упознати се с науком о ћелији. Учинићемо то с два разлога: што је ћелија најједноставнији облик живота, и јер и најсложенија жива бића започињу свој живот полазећи од ћелије. Зато се и каже с правом да свака ћелија има ћелију претходницу из које је настала, према опште признатом, од Вирхофа утврђеном правилу: „От сеша е сеПша“.

Није било лако упознати ту истину. Јер иако је биљна ћелија откривена 1838, а годину дана иза тога и животињска ћелија, требало је још много година да прође, док 1875 није нађен и начин како постаје ћелија из ћелије.

Организама има две врсте: једноћелијских и многоћелијских. Једноћелијски организми, како им само име каже, јесу они организми који су заправо само једна једина ћелија. И та ћелија живи сама за се. То је најнижа и у исти мах првобитна врста органска. Зато је и зову протозоа (прва жива бића) или протисти. Многоћелијски организми (или метазоа) настају удруживањем мањега или већега броја ћелија у ћелијску колонију и државу. Одћелија су сложена и најсавршенија жива бића, биљке и животиње, па и сам човек који има у себи безброј ћелија.

Ћелије су, наиме, обично веома ситне. Има их и крупних. Највећа су птичја јаја, а од њих опет најкрупније је јаје нојево. У поређењу с њиме многе се ћелије готово губе, јер их има и тако ситних да их и најфинијим микроскопом не можемо приметити.

42%