Учитељ

Пеихолошко сазнање и његов однос према педагогици 647

велике истине. У ствари пак психологија је на тај начин, како тачно каже Е. Кпеска, постајала све зависнија од свакидашњих потреба. „Американизација живота и психологије истерала је из науке о души и последњи остатак душе. Њој постаде први задатак да душу уопште пориче и да је замени механизмом“.

Не треба даље сметнути с ума да су психолошка испитивања. још у току, да су она још врло далеко од тога да даду један завршен систем који психолошку област исцрпљује без 'остатка, а да се васпитању као неопходној функцији заједничког живота и без психолошког сазнања ипак не може ни у које доба општег историјског и културног развитка одрицати сваки успех, јер би се тиме морао порећи и целокупни културни развитак у човечанству. „Ч0вечанство не би у историји и култури доиста отишло далеко да је с васпитањем хтело да чека док му психологија као наука пружи могућност за то“, вели Е. Кпеск. И без психологије као и без педагогике као науке ·-вршена је увек функција васпитања, а врши се и данас, кријући у себи врло често читаво богатство најбољега психолошкога искуства. Не треба ићи даље него само помислити на наше старо породично васпитање и на друге васпитне погледе који су у нашој народној заједници дошли до израза у нашим народним песмама, изрекама, обичајима итд. Психологија као наука долази тек накнадно да то искуство, које и за њу чини најдрагоценији део сазнања, рашчлањује у просте саставне делове, од којих после саставља систем. Тај је посао такође важан и користан, али за сам развитак тешко да ће икад претстављати ону животворну снагу, коју животна заједница неисцрпно има у својим природним, спонтаним васпитним утицајима. За васпитање се на овај начин долази до закључка да је за њ пресудно начело: за живот кроз живот, или, како би Песталоције рекао: живот образује.

И психологија и педагогика полазе у својим испитивањима са истог места: од нераздвојне везе између деловања нашег живог бића, унутарњег деловања нашег ја, и објективног, спољног деловања изван нашег ја. Али се циљеви тих двају наука не поклапају, јер психологија аналише душевне радње и њихове законитости, да би на основу заједничких одлика њихових утврдила просечне вредности и дошла до једног система о њима, а педагогика има пред очима увек дату целину душевног живота и истражује на који се начин од нижих облика тога живота „добијају виши и како се то уобличавање у правцу сталног, напредовања може постићи

з Е. Кпеск, Рћпозорће дег Егдећипг, стр. 4 и даље.