Учитељ

82 Д-р С Хесен

се циљ већ одређено издвојио из самога процеса делатности и, у зависности од тога, да ли је тај циљ истакнут раднику споља од стране других лица или је слободно постављен од самог радника, рад има хетерономни („час“) или аутономни („стваралаштво“) карактер.

2. Правилна организација дечје игре садржи се у томе, да се она протка будућим радом, али тако, да игра стремећи раду као вишем начелу буде осветљена радом, али ипак да остане игра. Прелаз од игре на рад налази се: а) у поступном издвајању њеног циља из процеса делатности, у кристализацији овог циља и у удаљавању и усложавању циља према развићу дететове личности, 6) у поступном уздизању слике фантазије до реалности, тј. у прелазу од симболичког претстављања смисла (изрезано од. хартије одело за лутку) до његовог реалног отеловљења у стварности (шивење одела за лутке).

3. Ова филозофска дефиниција игре тиче се формалних својстава игре, њеног стила (како игратиг) и не обазире се на садржај, који може бити необично разноврсан (лопта, песма, басна, коцкице, цртање, плес итд.). Питање о садржају (чиме играти») игре решава се психолошком теоријом игре. По тој теорији игра је делатност, која има за свој извесни циљ вежбање и припрему телесних органа и душевних дечјих сила за будући рад одрасле психофизичке јединке.

4. На тај начин, свака игра мора се спојити уједно: у градиво, корисно за растење и вежбања психо-физиолошког организма, и у форму, својство, начин, којим се ово градиво искоришћава у правцу његовог препорођаја у рад. Утолико је игра равнотежа два момента: бесциљности и просветљивања у њоји кристализације из ње циља, фантазије и реализације циља у стварности. Двојство оба ова дијалектички један другом супротна. момента не може решити никакав појам. Равнотежа њихова нужно остаје нестална и мора се свакипут изнова постизати напрезањем воље. Задатак забавиље је у томе да увек на нови начин спаја уједно те супротне моменте, чувајући њихову узајамну равнотежу. Овај задатак тражи од забавиље непрекидну будноћу воље.

5. Овим се условљавају два могућа типа изопачења игре: а) у случају, када се игра потпуно одвоји од рада (моменти циља и реализације биће сасвим потиснути моментом бесциљности и. уображења), она се изопачава у забаву. Ова опасност је присутна Фребеловом систему. Његови недостаци, који потичу од апстрактног идеализма Фребеловог мишљења, налазе се: у запостављању психо-физиолошке стране игре и у сувишном симболизму, који одваја дечји врт (забавиште) од школе; 6) у случају, када се игра пре времена преобрати у рад (моменти циља и реализације прогутају моменте бесциљности и фантазије), игра се изопачава у

механичко занимање. Та опасност, присутна је Монтесори систему, чија је опасност условљена натурализмом њеног мишљења, јер она готово потпуно игнорише филозофску проблематику игре. Њен натурализам изражава се углавном у атомистичком реду појединих.